http://www.subotica.in.rs
(Ne)opravdano odsutni – za ceo život
Čet, 11/24/2011 - 11:11
Na šta ljudi spadnu da pišu jadikovke svojoj deci? Žal nad svojom sudbinom koju su pri tome sami izabrali? Šta dobiju od toga da unesu nemir u njihova srca, a pri tome ništa lepo nisu učinili za njih proteklih…najmanje 120 dana? Šta dobiju od toga da se ponašaju kao da je sve u redu, kada ništa nije u redu? Da im pričaju priče kako je njima teško, kako pate, kako ….a da pri tome ne mogu, niti će ikada moći, razumeti kako je toj deci!
Znate šta, vi…koji odgajate decu na daljinu…nekom telepatijom ili ko zna kakvim natprirodnim moćima…oprostite mi ali…ovaj put zaista više ne mogu da biram reči, da tražim celofan za pakovanje, mašne za obmotavanje… Serem se ja vama u taj vaš odgoj! Serem vam se u stotinu lepih, pažljivo biranih reči, epiteta uz ime, tepanja! Serem vam se u ljubav kada ste odabrali da ljubite na daljinu! Da prostite ali zaista…sada mi je već puna kapa a bogami i curi!
Da vas sve lepo po redu obavestim:
Mi, koji smo tu, ponekada i ne valjamo.
Mi, koji smo tu, ponekada i valjamo.
To je život, malo se volimo, malo se svadjamo ali SE! Što znači – nešto se dešava! Tu smo! Živimo i njihove
[pročitaj ceo tekst]
Na obalama kruševačkog mora…
Pon, 09/05/2011 - 17:55
Dragi naši…zašto ste nam vas uzeli?
…da znate…baš nam nedostajete. Neka čudna knedla (malo…malo, pa mi se zbog nečeg u zadnje vreme zaglavi u grlu…) opet mi opseda vrat i dodje mi da ga zadavim, pa da me ne maltretira više. No, to se neće desiti jer ja sam faca u ovoj priči i ja odlučujem šta će sa mojim glavonosiocom da bude.
Što bi reklo moje najmladje (a imam ih čak dva komada ) dete: “Mama…jedva čekam da idemo u Kruševac…no, sa druge strane, baš i ne čekam, jer…kada dočekam, to znači da ćemo krenuti a kada krenemo, to znači da će brzo i proći…“ – tako reče i ne pogreši. Istina. Odbrojavanje traje još od 2007. godine kada smo vas prvi put posetili u vašem novom domu, novoj kući, starom gradu ali sada vašem novom gradu, …daleko od očiju…ali ne i od srca. Traje i pitanje kada ćemo kod Dušana u Kruševac. To je uvek u modi…čak, kada bismo stavili na vagu Kruševac i more – uopšte ne garantujem da ne bi bio Kruševac taj koji bi prevagnuo. Zašto? Jer ste vi tamo.
Zašto vas volimo samo toliko koliko vas volimo a volimo vas ogromno? Zato…što ste naši, zato št
Prosjaci ljubavi i nepravedne sudije
Sre, 07/20/2011 - 13:48
…dobila je jednostavan utisak da se ipak…i ako je napustio njihov život…sve i dalje vrtelo oko njega. Njihova sreća, njihova tuga, njihov radostan ili tužan dan. Ostavio je pečat, žig, koren prošlosti koja ih je pratila svaki dan. I ako…gledajući napred, boreći se da nastavi svoj život što je bolje moguće…pa čak, mnogo bolje nego što je mogla u njegovom prisustvu…neki raniji dani boleli su je kroz njenu decu. Neki naredni dani…takodje. Svaka njihova suza zbog njega, svaka njena suza zbog njih…svaka njihova ružna reč upućena njoj….kazna…za sve ono što njemu ne mogu i ne žele da presude. Kazna njima, koji su uz njih. Kazna, jer on nije. Kazna – za sva obećanja koja oni jesu ispunili a on nije.
Boli. Boli jako. Deca kao prosjaci za mrvu ljubavi koju će dobiti kada on odluči da im je sebično prospe. Prosjaci koji čekaju da nadje mesta za njih. Prosjaci mali koji i ne znaju da on mesta naći neće. Ulio im je nadu…koja će zauvek ostati u njihovim glavicama da čeka svoje ispunjenje. Nada, da će jedan otac jednom naći mesta da im par noći pruži san u njegovom domu.
Roditelj. Roditelj koji ni
[pročitaj ceo tekst]
Šetajuća antireklama u duelu sa maturantkinjama
Čet, 05/26/2011 - 10:33
Sedim ti ja juče kod frizera (no…i to se desilo!!!)…pa gledam, pa ne verujem…al’ ajd…došla cura od 18 godina na probnu frizuru! Jeee, pa nije valjda da se udaje? Pa se misli, razmišlja, prebira po glavici joj pametnoj, hoće li umetke ili neće? A umetci…ni manje ni više, brat bratu, sestra sestri…pa…tu negde pa stotka (u onim unijinim novcima, jel’…). A kosa? Do guzice…Sreća, pa naš frizer nije govanjce (da prostite…), pa joj je nežno rekao da joj je maltene kosa duža nego umetci…
No…daljim, nenametljivim prisluškivanjem (nisam, časna reč…ali čulo se šta pričaju), skontah da je reč o maturi. Vaooo, pa…moram priznati, kao pravi bakutaner…ni mature, maturske haljine, frizure, nokti, kosa, šminka (a verovatno ni brusevi i gaće) za tu priliku…nisu više ko što su „kadgod“ bili! Princ Vilijem i ona njegova Pepeljuga su dimče na vaginče spram priprema koje ove curice obavljaju za taj dan, dan završetka nekog stepena školovanja. Kako proslavljaju…mora da su sve talenat za talentom.
Kako da kažem…možda ova moja slova odaju neku zavist…ko će me
Dragi tata, jesmo li se upoznali?
Uto, 05/17/2011 - 11:09
…mi smo tvoji dečaci, znamo da znaš, sretnemo se ponekada, provedemo i neko vreme zajedno…no, nismo sigurni, poznajemo li se? Hteli bismo ti se predstaviti, bilo bi nam drago da nas poznaješ, znaš…mi te volimo…Sećamo se…u izmaglici sad već doduše…kakav si bio, šta smo radili ili šta nismo radili…sećamo se, no, kakav si sad?
Ja sam tvoj stariji dečak. Znaš…onaj filozof…onaj dečak što je slagao kockice na inženjerski način još u pelenama. Posle ste mi kupili knjigu origamija, pa sam je svu izlizao…no, čini mi se…to ti nisi stigao da vidiš. Ne sećaš se…da…otišao si, znam, razumem, trebao ti je mir. Jasno. Naravno, ja sam dete i trebao bih to da razumem. Pa dobro, ja ti ništa ne zameram, za mene si ti uvek na stepenici više od svih. Nema veze, šta god da ne uradiš, ja ti opraštam i imam opravdanje za tebe, ništa ti ne brini. Da, otišao si…u potrazi za mirom, samo si meni ostavio nemir u glavici. Dugo je trebalo da to shvatim, dugo će trebati i da prihvatim. Znaš…ti nisi tu a moj nemir traži mir i mora negde da izadje…Tu su mama i tu je on, čovek koga ona v
EPP – Kokicin novi blog
Ned, 05/08/2011 - 19:59
…neko bi pomislio…ih, nije joj dosta Blog Subotica.in.rs pa je prešla na kuvanje, na kraju ne stigne ni na jedan od ta dva (a da ne pričamo o poseti ostalim blogovima koji imaju i šta zanimljivo da kažu, za razliku od nje)…pa je sad smislila još jedan. No ipak, poslednjih dana više je vremena utrošeno na doterivanje tog novog projekta Bacila se Kokica u narodnjake, pa sad…godišnje jednom izdaje novi projekat.
Ovaj projekat je nešto sasvim novo, nešto sasvim drugačije, no – i pored toga – kako za prethodne, tako ni za ovaj projekat nisam ugradila silikone ni dole ni gore, niti sam ispolirala zubalo, niti istesterisala nosnu grbu. Takodje, nisam ni smršala dvadeset kilograma bez po’ muke.
Šta sam onda uopšte uradila? Pa ništa posebno Pokušala sam organizovati moj bensedinčić, zvan heklanje, u neki sajtić, gde bi eventualno zainteresovani slučajni posetioci dobre volje i relativnog ukusa ( ovo je na moj račun… ) mogli videti šta je to što pravim, videti koliko ja to cenim i slobodno me iskritikovati do mile volje.
No, ako se pri tome nekome nešto i dopadne, pa poželi nabaciti to za sebe ili ko zna koga , može d
[pročitaj ceo tekst]
Novopečeni izvidjač, nadam se da će se i dobro zapeći :)
Čet, 04/28/2011 - 20:02
…nemam vremena…postade to totalno otrcana fraza iz mojih usta. O tudjim ustima neću da sudim…Nemam pa nemam…a šta bi podrazumevalo da ga imam? I da ga imam, opet ga ne bih imala jer bih radila nešto što sam oduvek planirala da radim kada budem imala vremena…pa bi tako, isto to, imanje vremena opet preraslo u neimanje vremena.
…dakle…to me dovodi do činjenice da možda nesvesno ne želim da imam vremena za neke stvari, pa na taj način pravdam sebe sebi i sebe drugima. A što se pravdam, prvo – što se pravdam sebi? Drugo – što se pravdam drugima? Ne pravdam se, izgovaram to kao dobro jutro, dobar dan, laku noć i prijatno. To sam što sam, organizujem se kako najbolje umem i mogu i ne želim nikome da polažem računa zbog toga.
Elem…šta sam u stvari želela da kažem? E da…da odvojim vreme od neimanja vremena i da kažem – ode naš novopečeni izvidjač na put vozom do Beograda, sa rancem većim od njega a ni on više nije mali, sa sve nekom busolom oko vrata, čiju je upotrebu pokušao da mi (bezuspešno, naravno…) objasni, sa baterijskom lampom za koju smo na noge podigli pola uže i šire familije, sa sve mara
[pročitaj ceo tekst]
Biće sve u redu…doći će čike u belom…
Čet, 03/31/2011 - 16:37
U životu…sad, tek započetom ili već uveliko zahuktanom…prodjemo, osetimo, suočimo se sa raznim strahovima. Da li smo ih izrekli, da li smo ih zaista doživeli ili samo umislili, no, oni su tu, deo su nas, deo su naših odluka, postupaka, deo su nečega što smo propustili da uradimo upravo zbog njih. Neizbežni su činilac ljudske psihe.
Poznajem NEKE koji se boje paukova. Ali – boje boje i to jako boje. Boje do te mere da će jastuk sa paukom na njemu izbaciti kroz prozor i ako pod njim neko doručkuje i pije mleko…Poznajem NEKE koji se boje visine…ali će ipak izaći na krov dvanaestospratnice i fotografisati se za uspomenu. Poznajem NEKE sa kojima delimo zajedničku želju – kada se uputimo na onaj svet, da nam uvale mobilni telefon u neki džep, napunjen, naravno i izdržljive baterije, naravno…jer nikad se ne zna, da se neće možda neki lekar dati u zbun i proglasiti nas neživućima, kad ono, ups, greška…ti se probudiš a ono – mrak! A zamislite još gori zbun – tamo dole nema signala, ili ima – ali u nekoj drugoj mreži a ne baš vašoj! Znači – kartice svih operatera takodje su neizbežne. E da…i da ima kredita na
[pročitaj ceo tekst]
Ako bih podvukla crtu…mada nemam nameru :)
Pon, 02/14/2011 - 16:00
Da se i dalje koriste olovka, papir i misli…moja bi hartija ostala bela, netaknuta, olovka oštra kao igla, a misli otupele od konstantnog ponavljanja istih radnji.
Ne, nije mene život moj zasitio. Zasitila sam se istih osam sati svakog prepodneva. Istih onih osam sati koji nam omogućavaju da izguramo od prvog do prvog. Istih onih osam sati za koje bi mnogi deo sebe dali.
Danas, kada ljudi čeznu za poslom, čeznu za šansom da zarade za svoj hleb (patetično, no ipak – istinito), ja evo sedim i tonem u dosadi istih zadataka i obaveza. Mogu više, mogu bolje, mogu drugačije, mogu interesantnije. No, raduje me da sam tu gde sam i zahvaljujem se svaki dan bogu na datoj mi šansi.
Istina, očekivala sam nešto drugačije od svog života. Ima li ko nije? Ne smatram se neuspešnom ali se isto tako ne zadovoljavam ovime sada. Ne podnosim susrete nakon mnogo godina i hvalisanje uspehom svog života – udala sam se, imam decu, porasli su i dobri su učenici. To nije tvoj uspeh, to je njihov uspeh. Dalje, udati se – nije uspeh, jer to bi značilo da smo se uspešno uvalili nekom, da nas je taj neko na našu sreću primio, kao dobročinitelj, socijalna ustanova, cr
[pročitaj ceo tekst]
Kompleti heklanog nakita od žice
Pon, 01/31/2011 - 09:56Sa reči na dela plus minus vremena
Uto, 01/04/2011 - 15:08
Kokica je skoro pa offline. Tu negde…početkom marta, valjda će da se pojavi nazad, online. U medjuvremenu, dok ne stigne da vas čita i dok vam ne nudi ništa za čitanje, evo čime se dopinguje u ono malo slobodnog vremena što joj preostane
[pročitaj ceo tekst]
Plodovi ljubavi…nastavak
Čet, 12/23/2010 - 15:36
Ljubav izmedju mene i heklice i dalje traje. Evo još jednog rezultata naše ljubavi…
/*
[pročitaj ceo tekst]
Poklonodonosioci
Čet, 12/16/2010 - 13:09
„Mama, znaš da neka deca kažu da nema Deda Mraza, nego da to mame i tate kupuju poklone“ – kaže meni Deki. Odmah se setim Borisa u otprilike istom uzrastu…drugi razred osnovne škole, kada je plačući došao kući jer su ga deca ubedjivala u istu priču.
„Deki…dete…vidi, naravno da njima mame i tate pakuju poklone! Oni ne veruju, pa im zato Deda Mraz i ne dolazi, te roditelji moraju obaviti taj posao za njega. Ko veruje i dok god veruje, njemu će on doći i doneti poklone!“ Šta drugo da mu kažem, nego istinu pravu! Moja sestra i dalje veruje a da lepo kažem, u najboljim godinama je!
Boki se, takodje, još uvek pali i žari. Možda nešto naslućuje ali mudro ćuti i bira da veruje. Neki dan…piše mladji pismo: „Deda Mraze, molim te da jedeš za stolom a ne da mrviš okolo!“ Mi…patos! Odakle mu sad to? I onda se setimo…svake godine, krenemo na Badnje veče kod mojih roditelja, po pravilu, ja nešto zaboravim, pa se onda kao vraćam po to…a usput trpam poklone pod jelku. Pošto deca u zadnje vreme insistiraju da se čiki u crvenom ostave kolačići i mleko (televizija čuda čini), mi uredno to i uradimo. Onda mama, ja,
[pročitaj ceo tekst]
Zeleno – plavi pokušaj
Sub, 12/04/2010 - 16:02
Moje ime je Sanja Glamočanin i ja sam hekloholičar.
Šta ću, to je moj porok. Trebala sam ga steći u mnogo kasnijim godinama ali eto…desilo se pre i ne mogu da se izborim sa njim. Tačnije, stekla sam ga još mnogo, mnogo pre…no nisam znala šta ću sa njim. U pravdu sam heklala čipke koje BTW ne volim u kući više ni da vidim. Godinama sam ih uporno stavljala i moja je Kraljica Majka bila Ponosna na mene…no, morala sam biti iskrena, kako prema sebi, tako i prema drugima – bljak mi je i to nisam ja.
No, heklica je terala svoje a ja sam delila čipke. Nisam ih napravila na stotine ali nekoliko finih komadića jesam i usrećila (?!) sam one koji su znali pametno sa njima.
Onda me je Danijela prosvetlila. Otkrila sam čaroban svet heklarenja koji je u sebi nosio sve osim klasičnih čipki. Dala mi je ideju da istražujem i otkrijem sve čari koje taj svet nudi. Koliko god to onima koji na heklanje gledaju kao na bapsku zabavu izgledalo glupo, nezanimljivo i neshvatljivo, toliko bih ja volela mnogo više vremena posvetiti učenju tog zanata.
Za sada, otkrila sam ovaj način pravljenja nakita, koji u sebi nosi bezgraničan broj kombinacija perli…a već im
[pročitaj ceo tekst]
Onako usput…
Čet, 12/02/2010 - 14:00
Da se razumemo – ne umem ispeći pilence od kilo i po i rasporediti ga na tri dana ručanja za četvoročlanu porodicu i da još svi kažu kako su se baš fino najeli. Ne umem, pa da ga naopačke okrenem. Ne umem ni ugrejati stan od 50m2 u najveću zimu za osam hiljadarki, dok nekima to polazi od ruke na 150m2. Eto, ni to ne umem. Ne umem ni svaki dan usisati, niti sam alergična na prašinu u kući. Ne umem i nisam.
Takodje, da se razumemo – ne umem ni pratiti mesečne troškove u kući, pa na kraju meseca napraviti uvid u pravilno i nepravilno potrošeno. Ne umem a neću vam ni reći da su mi troškovi svakodnevni posao u firmi, neću, baš neću!
Opet, neću vam ni to reći da ne umem da ispratim baš sve što se dešava u školi i ne znam u ponoć kada me probudite do koje su lekcije deca stigla u školi niti koji su zadatak dobili za domaći. Ne znam, eto…pa nek me streljaju zbog toga, ne znam, ne mogu i ne umem!
Ne umem se svako jutro našminkati, skockati, posvetiti pažnju svakoj dlaci na glavi. Ne umem nositi veštake na noktima niti umem biti izmanikirana. Ne umem biti dama, ma…ne umem biti žensko!
Umem al’ nemam vremena da još bolje umem razgovarati s
[pročitaj ceo tekst]
Palić iz drugog ugla – veslanje okom neveštog fotografa
Ned, 11/21/2010 - 22:28
Bilo nekada…sada se samo sećalo…No, da krenem od samoga kraja ili makar onoga što je u ovome momentu kraj…a pravi kraj…pa, nikada ne znamo kada će doći niti kakav će biti. I, što je najvažnije, ima li ga?
Naravno da sam skrenula u sasvim krivom pravcu od onoga kojim sam htela ići. Isto mi se dešavalo i tada…onih, davnih dana kada sam veslala. Redovno sam imala problem kako održati pravac, pa sam se vrtela, meškoljila, skretala, ispravljala, krivudala i tako…umesto planiranih 2, prešla i po 2,5 km trke.
To se, naravno, ne bi moglo nikako predstaviti profesionalnim i ozbiljnim bavljenjem sportom. No, trenirala sam, trenirali smo. Bili smo, manje – više, u ono vreme, rekla bih…neuspešni. Šta je ono što nas je držalo da treniramo? Znam šta mene jeste, odlično društvo i najbezbrižniji deo mog života, najviše zezanja, šale i ludovanja.
Neki i dan danas veslaju. Neki su danas mnogo uspešniji nego tada. Tačnije – neki su danas uspešni. Letos me je, neko, tačnije, iz onog vremena (nekih dvadeset godina unazad vreme) moj odličan drugar, zamolio da fotkam regatu koja se održavala na Paliću i za učesnike imala takmičare
[pročitaj ceo tekst]
Hvala, nije trebalo al’ daj! :)
Pet, 11/19/2010 - 13:09
U slobodno vreme – grebem po radnjama. Grebem, grebem, da nagrebem. I – samo da bude jasno – javim vam se kada dobijem 50 hiljadarki. Mislim, ne ono…javim se da se počastimo, da zalijemo, nazdravimo, jok…javim vam se da sam se uobrazila i da vas više ne poznajem.
U medjuvremenu – eto meni nagrade od Dude. Da budem iskrena – sve lančane reakcije ne volem :maul: no, ako su od srca, onda primam i šaljem . Čime li sam zaslužila? Ona meni mail, ja njoj posle četiri dana nazad. Moram reći – strpljenje i razumevanje su joj na zavidnom nivou! Šta ću sad, uvalila me u nebrano groždje. Dobila pa moram i dati. Kome, šta i kako? Po kojim kriterijumima ?
Da se razumemo – ići ćemo po babi i stričevima i još po nečem pride. Prvo bi valjalo odgovoriti na neka pitanja, kazala sam već kod Duduleskua da ću u to ime morati otići u nabavku da bih uopšte imala šta odgovoriti, al’ ajd da probam onako, bez nabacanih aksesorisa (živeo Vuk!), pravo – istini u oči
ZAŠTO SI STVORILA BLOG?
Nisam ja – časna reč! Stvorili ga neki pametni ljudi, a nama mangup kupio subotica.in.rs pa ja naškrabala ponešto
[pročitaj ceo tekst]
Molim vas, pomozimo Kraljevu
Ned, 11/14/2010 - 00:44
Kraljevo. Nisam nikada bila tamo. Ne poznajem nikoga u tom gradu. Nisam sigurna ni kako izgleda. Eto…život me nije naveo na tu stranu. No, znam da je našoj Charoliji dom upravo tamo. Ne kuća, ne stan…nego baš to…dom. Znam i to, da u tom istom Kraljevu živi još mnogo čarobnih ljudi, čarobne dečice. Na žalost, svi znamo i to, da su mnogi od njih ostali u tuzi, strahu…sa pogledom u nebo umesto u plafon svoje sobe.
Ne, ne znam kako je to. Ne znam kako je osetiti kako tlo podrhtava pod tobom, ne znam kako je osetiti kako se svakoga časa sve u šta si ceo život ulagao, može srušiti doslovce pod tvojim nogama i zajedno sa sobom odneti čak i one sitne draži koje te sećaju na prošle dane…n.pr. fotografije bebe tek rodjene koje su joj trebale za dvadesetak godina izmamiti osmeh na lice, benkicu u kojoj je izneta iz bolnice da se seća od koliko je sićušnog bića narasla u pravo devojče…
Subotica. Moj rodni grad. Grad koji volim najviše na svetu. Palić. Mesto gde sam odrasla. Mesto gde srce zaigra kada prodjem tuda. Volim ih. Osećam ih kao svoje. Imaju svoje mane, kao i mi…ljudi, niko nije bez greške. Tu živimo, tu je naš
[pročitaj ceo tekst]
Ruke na svom vratu
Čet, 11/11/2010 - 11:55
I dalje me guši,
neki osećaj obmotanih ruku
oko grla,
stežu…
svojom nevidljivošću,
bole me.
Stežu me ničim izazvane.
Došle su, nepozvane.
Volela bih da odu,
pozvane da odu.
Želim sebe nazad,
sebe i svoj mir.
Unutrašnji mir.
Mir sebe sa samom sobom.
Posvadjale smo se.
Nismo to htele…
Dešava se.
Pomirićemo se…
samo treba volje i želje.
Samo treba….
Samo je ponekada
jako mnogo.
Samo je ponekada
više nego što mogu.
Samo je ponekada
ono što ipak mogu.
Samo – hoću li i ovaj put?
Samo – hoću li joj moći objasniti?
Samo – hoće li me poslušati?
Nadam se…
Proći će…
Znam…
Proći će…
Kako je došlo…
Tako će i otići…
Samo ću širom
otvoriti vrata
i zamoliti,
te, nevidljive ruke,
da odu…onako,
kako nisu došle…
pozvane…
jer pozvane bile nisu…
[pročitaj ceo tekst]
Pomalo turoban osećaj…
Sre, 11/10/2010 - 13:26
Sunce…možda je već svanulo…samo se ne vidi od oblaka…kišnih, teških, turobnih…Telefon zvoni sa pozivom na ustajanje. Možda je rano, možda je kasno…za njih, taman koliko treba. Ustaljeni koraci do dečije sobe…budjenje, pet minuta lenčarenja…pa ustajanje, pranje zubiju, oblačenje…pokret.
Kud koji, mili moji. Svako na svoju stranu. Radni dan uveliko traje. Isti, kao i svaki pre i ako bog da, biće i svi posle, dok radni vek ne prodje. Škola uveliko traje, redjaju se čas za časom. Interesantni – baš onoliko koliko deci željnoj igre mogu biti. Domaći za zabavu kod kuće – po meri baš onoliko koliko po meri deci umornoj od škole mogu biti.
Odlazak po decu u školu. Dolazak kući. Dolazak sa posla. Ručak. Priprema, klopa, pospremanje. Druženje, kupanje, spavanje. Baš sve po redu. Redja se iznova…iz dana u dan.
Vikend…dugo očekivani vikend. Odmor, ako se onaj kome je odmor ponudjen odmoriti ume. Vikend – za porodicu, za slobodno vreme, za neke aktivnosti koje nisu našle mesto u prethodnim danima. Nedelja – sutra opet radni dan…i tako redom…iz nedelje u nedelju.
31.12 – neke godine. Slavl
[pročitaj ceo tekst]
