Nema kiše,
a meni se piše,
teme nema,
al’ ima dilema.

Dal’ da pišem,
kako mi je bilo,
dok kroz snove
s’ tobom sam brodio.

Il’ još bolje,
da pišem o moru,
gde sam slanu,
ja čekao zoru.

Baš ne vredi,
pisati bez kiše,
po ovoj se jari,
teško diše.

Zato često,
gledam ja u nebo,
ne bi l’ vid’o,
kišu kao srebro.

Da bar malo,
u oluk mi dođe,
dok me čežnja,
za jeseni prođe.

I dok čekam,
ja te kišne noći,
tebe molim,
u snove mi dođi.