Da se kladimo da će skelet potrajati.

Rekoh skelet i to bez muskulature.

Šta? Ne primećujete?

Ma samo vam se čini.

Ima tamo mesa još i te kako, samo ga mi ne vidimo, ne mirišemo, ne osećamo, ne jedemo. Sakruilo se negde, a muskulatura snažna i moćna, nećeš je srušiti, ostaće na nogama, pardon, na stubovima.

Stoji ponosno već pola stoleća taj skelet, propinje se i prkosi, ne menja se, nit se šije niti para, takav je kakav je, kao prvog dana, samo podmlađen mladalačkim grafitima, šarama i bojama, porukama, pomalo smećem i mahovinom, ali je „čvrst kano stena“, „kano kremen kamen“, ne da se, ne možeš ga oboriti na pod, nikako nakautirati, nemoguće tuširati, mislim rvačkim zahvatom.

Predlagali mi umetnici da taj armirano – betomski skelet obučemo kao damu, ma kao princezu, kao Pepeljugu u staklo, pa da otvorimo galeriju savremene umetnosti, ali nas niko nije čuo, ili smo sve to tako tiho izgovorili, neznejući da se proderemo, pa nas niko i nije čuo.

Ovih se nedelja, meseci ponovo zapretilo skeletu u centru grada, starom 50 godina, ali se skelet ne da, odupire se snažno i uspešno.

Ništa od rušenja.

Pa naravno, to je sindikalno delo.

Sada vam je valjda jasno zašto su sve ostalo srušili?

Sindikata danas nema, a ako ga ima nekako je slabašan, anemičan, bolešljiv nikako armirano – betonski.

aleandro minore