Bez obzira što nam je stiglo malo osveženja u vidu petnaest i više stepeni manjka, prema prošlonedeljnim kanikulama, nisam prestao razmišljati o onom popustu od 40000 dinara za ugaonu garnituru; dodao bih još da za tričavih trihiljadepetstotinadinara možete kupiti jedan komad kuhinjske stolice. Eh, tako nam je to u zemlji sreće, imućnosti i blagostanja gde je zvanično platežno sredstvo dinar, ali stanovništvo a tek privreda – sve i svašta računaju u evrima.

I onda stigoh do današnje teme, DINAR, onaj nekadašnji sa grbom Jugoslavije, one sa Srbijom i Crnom Gorom, a ne SRBIJAiCRNAGORA! Dakle, dinar i to baš ona kovanica od dva dinara. U mnogim samouslugama ne primaju kovanice sa grbom stare Juge, u nekima primaju. Recimo, pre nekoliko meseci, kasirke u Trgoprometovim radnjama nisu primale dvodinarke i čak su tvrdile da im se primljene kovanice sa starim grbom odbijaju od plate; ako ja lažem onda su kasirke i mene lagale. Pre neki dan kupujem hleb u onoj „lebari“ kod E. Faksa, cura koja radi vraća mi staru dvodinarku. Na moju primedbu reče da su dobili dopis, od Vlade, valjda, da kovanice sa starim grbom još vrede. Teško da možemo biti pametniji od kojekakvih uredbi u kojima Vlada produžuje stare pasoše, stare Lične karte, stari novac nepostojeće države… Stara praksa u „modernoj“ Srbiji liči mi na onu znamenitu reč u onom filmu i u onoj sceni kada je Miki Manojlović, ispred crkvenih vrata, ispruženom desnicom, uzviknuo: „RAZVALJUJ!“
JASIKEVIČEUS GRANDE