Postoje ljudi koji su rodjeni sa nultom brzinom. Jednostavno, ni napred, ni nazad; vole malčice stati, podmazati se, ne raditi ništa, lenčariti, izležavati se, gledati u ostatke ubijenih muva na plafonu, stavljati noge na sto i gledati kroz prozor, na ulicu gde ljudi iz Gradske čistoće odnose naše i vaše (i moje) smeće; dakle, ne činiti bilo šta što umara, nešto od čega se dobija upala zglobova, a nije razvijanje desnice…

Recimo, puko sanjarenje o lepim ženama koje prave veliko spremanje u tvom stanu, skuvaju toplu kafu i sipaju pivo iz one krmače od dve litre; nameštaju jastuk pod tvojom glavom, pitaju koji program na teveu bi da gledaš, da li da skoknu po taze novine i za ručak da ti smisle sutlijaš, jer sjajno bi bilo da se linija tvog tela ne menja, jer nova garderoba je skupa, jer se mora štedeti, jer se teško odričeš piva, jer taman si se prebacio u nultu brzinu. Braćo i sestre, došlo vreme nečinjenja koje je tako nalik ostavljanju zimnice u providne tegle. Stigla mi jesen, stavljam se na one police u špajzu, da malo odstojim i onda na zimu se otvorim i kušam plodove svoje.

Stevo Valjić septembar Subotica