Neobjavljeni urednički uvodnik

Izjutra, oko devet, redakcijske prostorije još mirišu na jučerašnje čišćenje. Mislim na onu hemiju koja puni bar petinu budžeta medija.

Ima tu još malo reda po stolovima, ali više onako, u tragovima.

Redakcija nije ambulanta i neprirodno je ako su, recimo, svi kablovi hardvera savršeno beli kao čaršavi po televizijskim reklamama. Mada, priznajem nevoljno, operacije koje se tu ponekad izvode nisu ništa manje suptilne od složenih medicinskih zahvata.

Izjutra volim da pijem svoj omiljeni izum: pola čaše mineralne vode, pola soka od jabuke, a ono iznad toga celog presečeno sa pola prsta „Guarane.“. Dobro je u zdrave stvari dodati nešto života…

Računar, stari Athlon XP, još odrađuje svoj posao: redom se smeštam „po mrežama“, Tviter, Fejsbuk… onako, za svoju dušu. Za poslednjih godinu dana mislim da sam dobio četiri – pet vesti zgodnih da se dorade i poprime novinarsko lice. Sasvim dovoljno.

Upoznao sam i stotine ljudi koji su proširili moj deo planete. Malo li je?

Iz solidnih „altec lansing“ zvučnika Džiboni viče da „ne odustaje“. Ovog jutra mi treba sva energija sveta – dovršavamo prelom novina. Vaf, ljudi, kako volim tu napetost, death line novinarstva, brzu hranu koju će neko doneti najpre oko tri popodne, a verovatno i oko ponoći, prepirku oko toga koju fotku treba staviti uz tekst o srozavanju lokalnog novinarstva… Taj tekst sam maznuo sa Interneta, ali, da se razumemo – sa sopstvenog bloga. Ovog ovde. Slutim da će i ove rečenice završiti na papiru. Papir je prirodno i na smrt osuđeno utočište za tekstove. Možda!

Još nema nikog. Ženski deo redakcije još uvek kod kuće pažljivo navlači čarape (po redakcijama lokalnih medija ženske čarape se troše više nego igde – propali federi, nepresvučen socrealistički nameštaj, izgrebani stolovi, stalno trčkaranje…), pažljivo se „pišu“ šminkom i ostalim detaljima u koje se većina nas muškaraca olako zaljubljuje…

Muški deo redakcije proverava da li su farmerice za korpu ili za nošenje, ali nema tu nekog jasnog kriterijuma. Možda jedino da su mamurna jutra pogodnija za brzo donošenje odluke!

Ah, da, to nije kriterijum nego zapažanje, no ionako ćemo za sat – dva svi, i muškarci i žene, smrdeti na mešavinu znoja, jeftinih parfema, losiona za posle brijanja, tonera, ostataka od bureka…

Kafu izjutra kuvam sam sebi. Ne volim da mi se iko meša u male životne rituale, a kafa spada u velike! Uvek sam spreman da diplomu Pravnog fakulteta zamenim za šolju dobre kafe! Morate imati svoje prioritete i poštovati ih!

Kako je to dobar osećaj! Zavaljen u fotelju, sa nogama na stolu i cipelama uronjenim u hrpu rukopisa koji nisu preživeli juriš u košuljice, dok miriše kafa sa jedne, a moj eliksir sa druge strane, uz muziku, brujanje kompjutera i ventilatora na termoakumulacionim pećima, dok osećam kako mi prsti lagano podrhtavaju od kofeina, gledam oko sebe i znam šta me čeka, ako je u redakciji to ikako moguće.

U ruci mi je mobilni telefon. Gledam u displej, prebirem po tastaturi..

A onda je, uz graju koju slušam decenijama i uživam u njoj, neko otvorio vrata.

No related posts.