Lepo izgleda Društveni centar. Od onog zakorovljenog dvorišta, pokradenih i razbijenih prostorija uspeše da naprave nešto što liči na prostor dostojan čoveka. Kažu da je pre šest-sedam godina tu bila vojska, ali meni izgledalo kao da su unutra bili skakavci. Nije ostalo ništa. Ipak, uz pomoć dobre volje, za te tri nedelje od onog ničega napraviše mnogo više nego što sam ja očekivao. Septik je došao da okači svoje radove, ja došao da pustim par filmova, tu je još društva iz Subotice, tu su Novosađani, ima i starog i mladog sveta. Prenoćićemo, ili, kako ko, probdeti ovu noć, pa ujutro nazad.

U DC-ju nas je na prenoćište dočekao Zoki, ili kako se već zove. Momak pravoslavac, vidim da mu nije milo što je s nama Septic, čudno izgleda.

Šta je to Insomnia? – pokušavam da ga razveselim, – Insomnia je Septicov umetnički koncept: ode negde i tamo ne spava. Srećom po budžet, a za razliku od drugih “umetnika”, Septic ne naplaćuje svoje umetničke performanse iz budžeta. Još malo razgovaramo i vidim da se polako privikavaju jedni na druge. - A otkud ti ovde, Zoki, u centru? – pitam. – Ne znam, hteo sam tu da napravim radionicu, da radimo gitare (pokazuje fotografije, zaista je pravio interesantne gitare; na poleđini svake pedantno upisano od kog je drveta rađena i za koga). – Sam sve radiš? I pragove? Zoki potvrdno odgovara. – Koliko dugo si ovde? – pitam. – Šest dana, – kaže Zoki. - A gde si živeo pre nego što si došao ovde? – U radničkim barakama. Samo, nisam imao više da plaćam (250 dinara noć), nema posla. Gledam mu radnu knjižicu, radan čovek, radi kad god može. I ovde je sredio drvenariju, popravio vrata, prozore…

Probdesmo, tako, još jednu Insomniu, naslušao sam se svih mogućih priča, radničkih, pankerskih, umetničkih, mladalačkih; dok je reči, biće i takvih priča, a ujutru sedosmo u kantinu na po kafu. Pričam sa momkom, predstavnikom građana (bivše vojno lice), koji nadzire rad Društvenog centra. Kaže da je sve korektno, ljudi iz komšiluka dolaze i pomažu. Treba to održati, da se radi transparentno i pošteno. Kažem mu da je za Novi Sad najinteresantniji milanski model, zato što tamo sarađuju i ARCI i ACLI (bio i kod jednih i kod drugih), da kažemo, i levičarske i desničarske organizacije. Jer, siromaštvo ne bira koga će. Milano – Rim, Novi Sad – Beograd.

Tu, dok mu to objašnjavam, ulazi prvo jedno vozilo. Je l vojno? Izgleda da jeste. – Jebeš, Septiče, gde god se pojaviš izbije neko sranje. – komentarišem. – Da nema tebe, poslednjeg pankera, i te tvoje frizure, u zemlji Srbiji tekli bi med i mleko. Ma, nema frke, kaže dežurni, samo će da vas popišu. Izvadite lične karte i sarađujte. Ok. Za ovim prvim još jedno, pa neki džip, pa se iskrcava vojna policija, neki sa psima, za njima ulazi i policija, još nekoliko vozila. Baš ih ima, poprilično za legitimisanje. Znam da ih ima mnogo, moglo bi na svakom ćošku da stoji po dva pandura. Uđu i kod nas, nameste klupu, pendrek na sto (ne zbog pretnje, nego, eto, smeta), ovaj sa psom se šetka, ne dirajte telefone, posedaj ovde i ne mrdaj.

Šta vi tu tražite? Mi? Ništa. Septic imao izložbu, ja puštao filmove. – Koje filmove? – pita major. – Nevidljiva nacija, o subotičkoj, šta li je, underground ili nezavisnoj sceni, i Robertino… – Onaj, onaj? – prekida me major, baš kao u filmu. – Da, onaj Robertino. – kažem. – Nije li on mrtav? – Ne. Branči je, nažalost, mrtav. Robertino je, hvala bogu, živ. Bila je to, btw, prva javna projekcija tog filma. Moram da javim Robertinu da mu se ime i dalje ne izgovara u policijskim krugovima. Smešno.

Neko je rekao da je čuo helikoptere, i da dolazi pojačanje. Smešno. Pa, nema nas ni pet-šest. Zaista smešno. Znači, tako izgleda borba protiv terorizma. Ništa, važno da se narod oseća bezbedno.

Tu nam rekoše da smo mi okupirali kasarnu, a oni je oslobađaju. U ime naroda. Lepo. Stavljam mu, (psihološko-političarski jeftin trik), ruku na rame i pitam – Zašto uzimate deci ovaj prostor? Pa, ovde ima ljudi koji nemaju gde da odu. – Mi samo radimo naš posao, – kaže, – tako su naredili ovi od gore (pogleda gore, na nebo, kao da su mu bogovi izdali naređenje). Oni će odlučiti šta će biti, a mi, mali, kao i obično, kao i proteklih 20 godina, ćemo najebati. Ostaje neodgovoreno pitanje: Zašto je to tako?

Sutradan malo pogledam štampu. Ih, kakvi naslovi, kakvi tekstovi. Dobro, ja im odavno ne verujem, odavno nema priča po štampi, sve su to samo različito upakovani oglasi. Ipak, i iz tog takvog smeća može se iščitati a) da niko od moćnika nije prstom hteo da mrdne, b) da civilni sektor, pravi, normalan civilni sektor, u Srbiji više ne postoji, c) da nezavisna štampa više ne postoji, i d) da solidarnosti više nema, ni trunke. Kill the poor. Zašto tako, gospodo? Pa Kejns je lepo rekao da tako ne ide, pa ga ne poslušaše, pa se to desilo, pa ga opet ne poslušaše, pa se to opet desilo, pa ga opet ne slušaju:

If we aim deliberately at the impoverishment of Central Europe, vengeance, I dare predict, will not limp. Nothing can then delay for very long that final war between the forces of Reaction and the despairing convulsions of Revolution, before which the horrors of the late German war will fade into nothing

Je l znaš zašto je to tako, prijatelju? Zato što je danas, demokratski izabran predstavnik naroda, fasciniran jednom jedinom stvari: načinom na koji mafijaš uređuje svoju baštu.

::