Ово је океан. Битне ствари би у том случају биле бродови. Који наравно могу да потону. А под „овим“ подразумевам све оно небитно, све онe речи које кажемо успут.

Проблем настаје када брод наиђе на ледени брег и почне да тоне. Сваки прави капетан остаје на свом броду, да потоне заједно са њим. Остаје питање да ли ће и његов пријатељ остати. Његова десна рука. Вероватно неће, иако га током целог путовања уверава да је ту, шта год да се деси.

Капетан тоне са бродом, и на крају, види да нема више брода. Плива, и покушава да схвати где је погрешио. Можда је једноставно тако морало да се деси. Температура чини своје и он полако губи осећај над својим телом. Полако се дави у овом сланом проклетству, проклетству захваљујући којим је његов брод пловио.

Једна једина мисао му је у глави. То је она особа, она која је обећавала. Она у коју није смео да посумња. Добро је да је ван опасности, добро је да јој није хладно. У чамцу за спасавање је, преживеће. Чак је и у реду што је прекршила обећање, живот је битан.

Можда би ипак и требала да се врати, можда. Али он схвата да то онда не би био живот, него само један добар филм.

Слана вода га полако убија, а брода више нема. Пало му је на памет да се растужи, можда чак и да заплаче, али понос једног официра је у питању, то не може да дозволи себи. Поготово не у оваквом тренутку, тренутку када му се отвара пут у нешто друго, нешто боље.

Проћи ће године, и остаће само карта са тог путовања. Карта која ће увек да подсећа на обећање које није смело да буде дато. На крају крајева, и то путовање је на неки начин било забрањено.

Нема дилеме, ипак у том чамцу за спасавање није било толико топло колико би било у оној леденој води.