Многи имају навику да ујутро провире кроз прозор како би видели какво је време: пада ли киша, веје ли снег, сија ли сунце, дува ли ветар. Међутим, када је реч о прозорима као изворима информација, ови са оквирима од дрвета или поливинил хлорида ситна су риба. Оних „пет величанствених“ на сајту Blic.rs већ су крупна зверка. Можете ли да замислите колика је њихова моћ? Тај сајт дневно посети готово милион читалаца и сви читају оно што им Блиц сервира у својих пет магичних прозора. За даље претраге потребно је више рударског умећа, стрпљења и времена. Зато се обично задржимо на предложеном.

Данас читам: „Синови шефа СНС из Ковачице скинули комшију до голе коже, па га мучили“. Главна вест. Први прозор. Преко 400 коментара. Предлажем новинарима Блица да наставе ову сјајну традицију и да за сваког будућег осумњиченог и окривљеног наведу чиме му се отац и мајка баве. (нпр: Син водоинсталатера из Уба пљачкао по Немачкој). По потреби написати и порекло бабе и деде са обе стране, те добро прочешљати породично стабло, матичне бројеве, хобије, сексуалне и хигијенске навике свих сродника.

Затим о дивљању навијача који нису слушали маму кад им је рекла да се гост дочекује са осмехом. Интересантно је да се Блиц коначно заинтересовао за Европско првенство тек када су настали скандали. Све вести у вези са припремом, организацијом и првим утакмицама нашле су се у дебелом хладу Блицовог шпајза до ког се стиже стазама и богазама (спорт > остали спортови > остале вести...), све по систему „иза седам гора и седам мора“. Бајковито.

Ни остале медије рукомет није превише интересовао. РТС је свечано отварање и прву утакмицу наше репрезентације поставио на други програм. Први су резервисали за неки већи спектакл. Мислим да је у питању била емисија „Лети, лети, песмо моја мила“ (или можда Мира Адања Полак). Отварање је било поверено креативном тиму „Бобан и синови“, те су се маскоте такмичења (у немогућности да гледају кроз кљунове) сударале на сцени са водитељком и певачима. Све то пред празним Пиониром. Лого такмичења као да је позајмљен са школског кроса у Лепосавићу '78. Преноси су били зачињени стихованим доскочицама (Мила мајко, како бије Марко; Мила мајко, како данас игра Рајко), па је с времена на време могао да се стекне утисак да утакмицу преноси Тешан Подруговић.

За то време, хрватски медији су (на пример) објављивали читаве специјале о хрватским учешћима, писали о репрезентацијама које ће се такмичити, о историји самог такмичења. Пратио сам и данске и исландске медије. Рукомет је увек био на насловним странама. Ми смо, изгледа, имали преча посла. На Блицовим прозорима ређале су се неке важније слике. Све док није дошло до скандала са хрватским навијачима. Онда су, одједном, сви постали заинтересовани. Отпочела је колективна хистерија. Колективна извињења. Паушалне оцене и банални примери.

Ја се све нешто наивно надам да ћу на Блицовим прозорима ускоро видети ИМЕНА. Да видимо ко су та два момка из вести дана. Ако су пунолетни и криви, дајте ми ИМЕНА! Савршено ме не занима да ли им је отац месар или хирург. ИМЕНА! Кажите ми и ко је крив за овако лошу организацију првенства. Коме треба да захвалимо што је пропуштена једна велика шанса да добијемо бесплатну рекламу на десетинама телевизија? (Мада то овдашње медије нимало не интересује: важно је да није пао кров на Арени и да је паркет остао читав). Пронађите кривце за вандализам у Новом Саду! Није Србија напала Хрватску, није то рат нација. То је дело људи са ИМЕНОМ и ПРЕЗИМЕНОМ. Ја немам потребу нити разлог да се извињавам. Ја сам пре свега Стефан Јањић, а одредница „Србин“ налази се на периферији дефиниције моје личности. Ако некога будем убио, немојте да пишете да ми је отац програмер. Ако нешто будем украо, немојте да напишете да је Србин украо. Напишите ИМЕ. Биће то сасвим довољно. Сасвим практично.

Прозоре треба редовно отварати. У супротном су бесмислени.