Povodom zahteva koji se pred Induse iz srednje klase i dalite (niža kasta, „nedodirljivi“) postavljaju na prijemnim ispitima za upis na Indijski institut za tehnologiju (IIT) i Indijski institut za menadžment (IIM)

„Čuvaj se zakona koje bivši robovi uzdižu u nebesa!“ — Derek Walcott

„Većina poziva je dolazila od dece između 12 i 15 godina. Među njima je bio i veoma mali broj onih koji su pomišljali na samoubistvo, pod stresom zbog prijemnih ispita. Dečija savetnica Kejt kaže: ’Ono što je veoma jasno došlo do izražaja jeste koliko se ta deca mogu osećati očajno i usamljeno.’“ — Izveštaj Dečijeg savetovališta (UK), Exam stress can lead to suicide, BBC News, 11. jun 2004

„Između 2004. i 2006, oko 16000 učenika je izvršilo samoubistvo. Broj samoubistava među mlađim učenicima povećava se za 30% godišnje.“ — Iz izlaganja ministra za ljudske resurse na zasedanju indijskog Parlamenta, 2007.

„Pitanje nije kako pripremiti preostalih 80% naše dece za trku za uspešnom karijerom. Pravo pitanje je kako sve njih spasiti od tog pogubnog pritiska i svih onih koji ga stvaraju.“ — odlomak iz pamfleta Anhilaal, 2004.

Naše ograničavanje na nadničarsko ropstvo

I. Istorija našeg svođenja na ništavilo nadničarskog ili kmetovskog ropstva, u isto vreme je i istorija našeg otpora protiv njega. Pokušaji da se ta praznina nekako ispuni, vrlo često rađaju čudne izraze kojima podupiremo svoje poistovećivanje s vladajućom ili s nekom drugorazrednom ili novonastalom radnom piramidom, to jest, s našim državama, firmama, porodicama, kastama, verama i drugim identitetima. „Kako bi se Indija/ naša vera/ kasta/ firma mogla razvijati još efikasnije? Kakve bi političke mere trebalo usvojiti? Ravnopravne šanse ili posebne privilegije, na osnovu slučajnosti rođenja?“, to je refren koji se stalno provlači kroz naše ozbiljne debate.

II. Naravno, bez napuštanja tog okvira i otvorenog sukoba s njim, nikakva smislena debata ne može započeti.

III. Zatupljujući strah, da se ne zaostane i ne bude pregažen, u trci kroz različite radne piramide, uzima svoj danak kod svih nas. Njegove prve žrtve su oni najnežniji među nama: naša deca i njihovo detinjstvo.

Masovna proizvodnja antibića ili Šta je nadničarsko ropstvo napravilo od nas?

IV. Prvi robovi su voleli slobodu i mrzeli rad. Morali su ih loviti i vezivati lancima za njihovo radno mesto. Danas sami idemo na posao i trpimo packe sopstvene savesti, ako ga ne obavljamo dobro.

V. Drugim rečima, nadničarsko ropstvo je stanje zavisnosti, u kojem gladujete ako niste u stanju da prodate svoju radnu snagu. Da bismo preživeli, okrećemo se protiv sebe i drugih.

VI. Ništa drugo osim straha od pada ne stoji iza brzine razvoja. Taj panični strah od survavanja u ambis jeste i jedina tajna uspeha najveće ekonomije na svetu.

Svakodnevni zločini u internalizovanoj Piramidi

VII. Pritisak da se što više toga uradi u što je moguće kraćem roku, zapravo je povećao strah od propasti kod svih. Jedan od načina da se s tom strepnjom izađe na kraj je sledeći: ili ćete napredovati u ljudskoj piramidi ili ćete druge grupe i pojedince gurati ispod sebe. Možete pokušati i da kombinujete ta dva metoda.

VIII. Svakodnevna diskriminacija i poniženja kojima su izloženi mnogi segmenti radne i neradne populacije, kao i razni vidljivi i nevidljivi masakri – čedomorstva, ubistva zbog miraza, etnička čišćenja ili masovna desetkovanja radne snage, sve u ime besprekorne i efikasne ekonomije – nose žig istog paničnog straha koji izaziva trka unutar radnih piramida.

IX. Opšti, svakodnevni fašizam, koji suvereno vlada našim životima, pretvara naše osobenosti u instrumente za napredovanje i potiskivanje drugih na društvenoj lestvici. U zavisnosti od toga na kojoj strani u toj igri želimo da se nađemo, suština naše posebnosti ili suština naše sličnosti s drugima, definiše se kao suština naših identiteta.

X. Da li ste se ikada upitali zašto naš svakodnevni život podseća na razblaženi fašizam? Ili, zašto fašizam, kao ideologija koja prezire slabe i žudi za herojstvom, tako često izgleda kao koncentrat našeg svakodnevnog života?

Ko je omogućio nadničarskom ropstvu da paradira kao oslobođenje?

XI. Tokom mnogih generacija, oružane revolucije, humanitarne misije i volonteri, nove obrazovne metode za decu i odrasle, kao i međunarodne bezbednosne i regulativne institucije, koristile su društvene, nacionalne i prirodne katastrofe za proizvodnju i izdržavanje sve obrazovanijih, usamljenijih i samopokretljivih (zapravo samoispražnjujućih) najamnih robova.

… sve dok to nije postalo nešto ’normalno’…

XII. Nadničarsko ropstvo čini da naš rad za vampire (države/ korporacije/ porodice/ identitete) izgleda kao nešto normalno. Veoma često, suština razvojne trke između različitih identiteta svodi se na najobičniju džangrizavu strepnju: „Zašto imamo tako malo nadničarskih robova i zašto oni nisu tako kvalitetni, kao kod drugih?“ Ili pokušavamo da se nekako izvučemo iz te trke, u ime usporavanja akumulacije: u ime duhovne potrage i raznih alternativa. Na kraju, razvojna trka proizvodi maksimalan broj nadničarskih robova, u najkraćem mogućem roku – iako uz stalno rvanje s društvenim nezadovoljstvom.

XIII. Što se ta ’normalnost’ više širi i nameće, veći je danak u mesu koji zakon konkurencije traži od nadničarskih radnika: sve više njih, treba da se otima oko sve nižih nadnica, za sve veći obim posla. Ako jedni to neće, drugi su spremni da uskoče na njihova mesta, za još manje nadnice.

Ili budućnost s radnim piramidama ili budućnost za našu decu

XIV. Izlaz iz svega toga nije vraćanje zakona konkurencije na ranije oblike robovlasništva, kao što bi neki rado predložili (videti Dodatak I i II) već njegovo ukidanje. Svakog trena, radna piramida i njen zakon konkurencije postižu više i bolje, za sve manje nadnice i pretvaraju Vreme u univerzalnu mernu jedinicu našeg učinka. Ono tako postaje naš neprijatelj. Ako imamo slobodnog vremena, ono nas deprimira. Ako radimo, ostajemo bez daha dok pokušavamo da ga sustignemo.

Ubijte karijeru pre nego što ona ubije vas!

XV. Ukidanje rada znači da smo beskompromisno protiv svih radnih piramida, u svim njihovim izdanjima. Starih kmetovskih, novih nadničarsko-ropskih, malih i velikih, snažnih i slabih, belih-crnih-smeđih-žutih, antiekoloških i „ekološki odgovornih“.

XVI. Sa ukidanjem rada, Vreme će opet postati naš prijatelj. Prijatelj, ne kao merna jedinica već kao široko prostranstvo otvoreno za naš procvat.
Anhilaal, 2006.

DODATAK

Nekoliko beleški o našem svakodnevnom životu

Odbacujemo obe vrste svakodnevnog života koje su dole opisane, u čijem središtu suvereno gospodari rad. Opšta tendencija kapitala jeste da širi ludilo „normalnog svakodnevnog života“, unutar radnih logora utemeljenih na najamnom radu, kao nešto za šta se čak vredi boriti! Društveni pokreti i političke partije često suprotstavljaju jednu vrstu takvog života drugoj i nameću nam izbor između njih. Ili nas, nešto mudrije, navode da biramo „manje zlo“ – ono iz Dodatka I („moderan život“) ili ono iz Dodatka II („tradicionalni način života“). Nikakve promene unutar političkih partija ili njihovih politika, kao ni usvajanje različitih religioznih ili duhovnih kultova, ne dovode u pitanje rad kao središte naših života. Robovi će ostati robovi i nema tog „humanog razvoja“ koji će bogatstvo bogatih pretvoriti u bogatstvo robova.

Svakodnevni život u uslovima nadničarskog ropstva

„Normalan život“ I

„Porodični život često podseća na organizovano ludilo. Roditelji ustaju u 6 sati ujutro, gutaju svoj doručak, žure da odvedu decu u obdaništa, odakle ova idu u škole, a onda često i u centre za produženi školski boravak. Posle radnog vremena, žure da pokupe decu, pojedu nešto i onda se posvećuju deci (ha, ha!). Moraju da obave sve kućne poslove i ostale ’domaće zadatke’ i kasno posle ponoći padaju mrtvi u krevet. Mnoge porodice imaju ’sopstvene kuće’, ali moraju da rade i po 30 godina da bi ih otplatili. Neki roditelji provode četvrtinu dana u svojim automobilima. Mnogi očevi rade danju i noću da bi svojim potomcima priuštili elitne škole i fakultete, ali, za to je često kasno. Deca pate od problema s drogom i kompleksa manje vrednosti, zato što njihovi roditelji nikada nisu kod kuće. Brakovi često pucaju, zbog stresa i prekomernog rada, ali supružnici svaljuju krivicu za svoju krizu na ’komunikacijski jaz’, iako o tom problemu detaljno raspravljaju s kolegama na poslu. Izgleda da se moderni porodični život raspada zbog stresa.“ — Steve Biddulph, The Secret of Happy Children (sic!), 1988.

„Normalan život“ II

„U tim porodicama, nisu one te koje odlučuju šta će raditi svakog jutra već njihovi gospodari. Žene iz tih porodica ustaju rano i odlaze u štale gospodara da bi ih počistile ili da bi pomele prostor oko gospodareve kuće, ali sigurno nikada ne ulaze u samu kuću da bi je pospremile. Žure nazad svojim kućama, samo zato da bi zatekle prljavo posuđe i gladnu decu, koja očekuju neko jelo. Nemaju kad da misle na boga ili na molitve. Žene zatim kuvaju ambali (vrstu poridža), jelo siromašnih, tamo gde nema čak ni karija, kakav se sprema u Kurumi ili Goudau. Zato kuvaju neku tečnu smesu, samo da se može progutati. Žene moraju žuriti, zato što moraju stići do svojih radnih mesta na poljima pre nego što svane. Svi muškarci i žene iz Dalitbahudžana moraju da rade tamo. Njihov radni dan nikada ne počinje nekom jutarnjom molitvom ili umivanjem hladnom vodom. Za Surya-Vandam (hindu Jutarnja molitva), u njihovom dnevnom rasporedu nema mesta.“ — Kancha Ilaiah, Why I am not a Hindu, Calcutta, 1996.

(c) Anti-Copyright

Gangadin Lohar, Golamar, Chaudhary, Anada and Ranjan Anand, april 2006.

http://anarhija-blok45.net1zen.com/