Mala letnja muzika

Vreli beogradski dan. Podnosi se tesko podnosljiva guzva u gradskom prevozu. Sarenilo boja i mirisa, bermuda i haljina. U autobus ulazi mladic sa harmonikom vodeci devojcicu za ruku, on svira, ona peva, nevesto, decije simpaticno jer jedva da je naucila i da govori, u ruci drzi novogodisnju, crvenu kapu.
Putnici pretrazuju dzepove, kopaju po tasnama trazeci nesto sitnine. Devojcica ide sa ispruzenom kapicom.
Sto bi se reklo, od srca joj daju novcanice. Neko je i pomazi po kosi. Starija zena joj pruza jabuku, ona i nju stavlja u svoju kapicu i teturavim, malenim hodom stize do punackog gospodina koji se hladi novinama.
- Gubi se! prodrao se, silan, ogroman, odrastao.
Dete se okrenulo, pritrcalo mladicu koji je svirao, uhvatilo ga za nogavicu.
Sisli su na sledecoj stanici.
* * *
Kakvi smo to ljudi i zasto smo takvi?
Kako je moguce da ni u cemu ne prepoznamo jednostavnost i slozenost zivota?
Zar se sve meri sopstvenim cemerom?