Uradili smo i taj expertski ultrazvuk.

Bila sam uzbudjena, ali verovala sam da će reći da je sve u redu.

Samnom je bio i muž, tako da je on pratio to malo stvorenje na ekranu, meni nije pokazivao ne znam zašto, možda u državnoj klinici to ne praktikaju, ali nema veze bitno je da sam čula lepe vesti.

Tata je video njegovo maleno srce kako lepo kuca.

Izašli smo srećni i zadovoljni iz ordinacije, tata pogotovu jer su nam i tu potvrdili da je muško.

Ovi trudnički dani prolaze polako i nekako sam sada više opuštenija, gledam svoj stomak u ogledalu i svidja mi se, čak sam i strije zanemarila, sve je to za žene. Lepo ga je posmatrati jer u njemu je moj sin koji me već sad čini srećnom i koga mnogo volim.

Ponekad vodimo razgovor, naravno on odgovara rukicama i nogicama.

Mislim da se razumemo, i već sad mogu da osetim neke njegove reakcije. Uveče je miran spava kao i ja, ujutro kada i tata ide na posao budi se, a preko dana je baš živahan, ali ja volim kad ga osećam jer kao da mi se obraća. Baš pre neki dan me je zezao. Uzela sam da učim za kolokvijum i čitala sam naglas, tako lakše pamtim, kada se on razmrdao. Ja reko ajde da mu se obratim i gledala sam dok mi se stomak podiže gore dole, baš je bio živahan, kad eto stao je, čim sam se vratila učenju ponovo se mrdao, da shvatila sam hoće pažnju. Tako da malo sam učila, malo sam njemu pričala i sve je to nekako baš interesantno.

U trudnoći ima i uspono i padova, ali kada stomak poraste, kada se beba mrda i kada vam muž ljubi stomak i čini najlepše stvari za vas to je jedan veliki uspon, teško da zbog bilo čega možete da klonete.