Ne moram to biti ja, ali moraš imati nekog ko će te sasvim, baš sasvim, razumeti i podržati.

Ne znači da bi taj neko samo podupirao svojim mislima i rukama tvoje odluke ili te obavezno vadio iz haosa u kakav svi mi ponekad upadnemo. Morao bi da bude otvoren i jasan, dovoljno tvoj da te razume i ne sudi, ali i sasvim onoliko tvoj koliko je potrebno da ti i stvari koje ljudi retko govore jedni drugima saopšti na način kakav samo emocijama protkane reči mogu da prenesu.

Uvek kasno otkrijemo da nam život curi kroz prste i pred našim očima skoro sam zida čudnovate lavirinte kroz koje nevoljno moramo da prolazimo. Otme se kontroli i postane naš gospodar. I tako samovoljan, ne pitajući nas ništa, sagradi  i nama puteve kojima moramo proći iako smo želeli nešto sasvim drugo.

Mada to nije pravilo, upravo mi sami bezvoljno napuštamo kormilo svog broda i prepuštamo se matici. Tako nam je često lakše, jer nas oluja nad kojom nemamo kontrolu lišava svake odgovornosti. Pristaješ na takav scenario?

Ne moram to biti ja, ali moraš imati nekog ko će te spasiti od vlastite potrebe da u svemu budeš najbolja, prva, savršena…Znam, taj osećaj pobede prija i traži nove bitke da bi mogao iznova da ti se udvara i nagrađuje finim potocima adrenalina. Pobede nas opijaju i, poput pauka, pletu mrežu koju jednoga dana nećemo moći da razgrnemo. Dozvoli, zato, sebi i poneki poraz.

Poraz štipa obraze kao ledeno jutro, ali i pročisti sve rukavce i blještave lažne komadiće pobede koje ti više ne donose zadovoljstvo.

Ne moram to biti ja, ali neko ti mora zabraniti da živiš na luku i vodi nadljudskog tempa koji si proglasila za laganu šetnju. Uspori korak, ne čitaj mejlove, isključi kompjuter…

Da li si ikada uradila nešto sasvim nerazumno ali divno u toj spontanosti za kojom, i ne znajući, žudiš, prekinula sagovornika u pola rečenice, odložila papire koji godinama, poput herbarijuma, presuju tvoju staru zaboravljenu želju za nesputanim trčanjem kroz neka druga životna polja?

Da li pre svake odluke moraš da pitaš za dozvolu taj rokovnik pun precizno upisanih časova, dogovora, obaveza? I da podvučene tragove olovke poštuješ više od sopstvene želje za sunčanijim i vedrijim stazama kojima bi radije hodala? Ako to sebi uopšte želiš da priznaš…

Ah, obaveze, obaveze… Naravno da postoje, ali nemoj od njih cediti gorki sok koji ćeš ispijati danima, mesecima, godinama…Obaveze su izazovi u koje moraš da uneseš malo osmeha inače će te progutati. Lagano, neprimetno, podmuklo… Postala si njihov rob, moja draga, ali ne vidim želju da se oslobodiš okova.

Uredno sazidana građevina tvog života stoji na granitnim temeljima jurnjave, nervoze, rokova, briga i strepnje, a poneka topla starinska opeka tu je samo ukras. Mala mrlja na listu papira koja ti donosi lažan osećaj da znaš kad i koliko je dosta iscrpljujućeg rada.

Da li si i ubeležene trenutke odmora označila na isti način kao što to činiš sa obavezama?

Ne moram to biti ja, ali neko ti mora reći da će tvoje zadovoljstvo divnim učinjenim stvarima jednoga dana početi da bledi pred osećajem praznine i napuštenosti? Jer, svi odlaze iz naših života u luke koje su daleko od naših. I navrate tek ponekad, kad pronađu malo vremena za nas, potrošene i same.

Ne moram to biti ja, ali voleo bih.

No related posts.