Vi ste ovdeNe ubijaju brza kola. Ne.
Ne ubijaju brza kola. Ne.
I od teksta, i od svih sličnih slučajeva, i od svih malograđanskih i idiotskih i polusmislenih opravdanja koja slušam celog života. Od svega mi je muka.
I, popizdela sam.
Daleko od toga da je ovo prvi sličan slučaj za koji se čulo. Daleko od toga i da je usamljen. Svako malo se pojavi vest da je u ovoj školi dete maltretirano, u onoj zlostavljano, ovamo ga tukli, onamo zaključavali, snimali, skidali...
Ono što je meni šokantno je trud koji ljudi ulažu u zataškavanje. Od profesora, preko roditelja, direktora... Čast izuzecima, ali najčešće je u ovakvim situacijama sistem - ako se ne sazna, nije se ni dogodilo.
A, događa se. Mnogo češće nego što želimo da znamo. Događa se, i neće prestati da se događa, koliko god se krilo, koliko god odbijali da se suočimo sa očiglednim.
Sledeći (logičan?!) korak su svi oni koji imaju dosta da kažu. Ono što u takvim situacijama najčešće govore ide otprilike ovako:
...kakvo je vreme došlo... strašno šta smo dočekali... toga nije bilo u moje vreme... jadni ti roditelji... eto šta doživiš od rođenog deteta... a tako su fini ljudi... zamisli, fakultetski obrazovani, a ovo da im se desi...
I, evo unapred se od srca izvinjavam svim zaista divnim ljudima, svim fantastičnim roditeljima, svima koji su se oduvek trudili (i nastavljaju da se trude) da ovaj svet bude makar malo bolji nego što bi bio bez njih. Hvala vam.
Sledeći redovi nemaju ama baš nikakve veze sa vama.
Ovo je upućeno onim drugima...
Ovo je upućeno svima koji provode veći deo života smišljajući opravdanja. Onima koji mnogo brinu "šta će narod da kaže". Samo da ne damo nikome povoda da nas ogovara. Kao da nekome pa treba povod da bi ogovarao. Nemojmo se lagati.
Da, ja mislim da su roditelji krivi što ne vaspitavaju decu. Ako izuzmemo mali procenat onih kojima ni Bog (a kamoli roditelj) ne može da pomogne, ako izuzmemo one momente kada vaspitanje ne može da promeni nekoga iz korena, ako izuzmemo ono što spada u psihijatriju, zapravo...
Da, roditelji su krivi. Jer ne vaspitavaju decu. Jer mogu jako lako, svojim nemarom, pogrešnim stavovima, lečenjem frustracija, iživljavanjem, da im unište život, da ih... pa, oštete, ako ništa drugo.
I, kad god čujem "ubila ga brza kola"; kad god čujem "imaju pare, pa im dete besno, drogira se što ne zna više šta će od sebe"; kad god čujem "nemaju njegovi, pa eto krade/kurva se"... svaki put mi dođe da vrištim. Od muke.
Ne ubijaju brza kola. Ništa više nego što ubijaju pare, droga, pištolj, nož, štangla... Ne ubijaju.
I, kad god vidim roditelje sa decom mlađom od pet godina po kafićima u jedanaest uveče; kad god vidim nekoga kako sikće od besa, zbog ko zna čega, na dete na sred ulice; kad god čujem čemu tu decu uče, kako se ponašaju, šta govore pred njima... svaki put mi je zlo.
Ne, nisam roditelj. Ali, imam sestru koja je mlađa od mene celih trinaest godina. I, njoj sam proveravala sveske u osnovnoj, pomagala joj oko domaćeg, pričala, objašnjavala, trudila se... i još uvek se trudim.
I, naučene smo od malena (a, nismo jedine koje su tako vaspitane, znam) da se ne smejemo bolesnima, da izađemo iz prostorije kada odrasli razgovaraju, da ne upadamo u reč... naučene smo da delimo, da volimo i da ne sudimo.
Da li bismo bile ovakve da smo odrasle u drugačijoj porodici? Ne znam. Možda.
Da, dešava se da neko preživi pakao na zemlji, pa ipak odraste normalan.
Dešava se i da nekoga razmaze i on se pretvori u monstruma. Je li za to krivo vaspitanje?
Ako govorite detetu od rođenja da je najbolji, jedini, savršen, da su svi drugi gori od njega, da može sve, i da treba sve najbolje... da, krivo je vaspitanje.
Ako dete, besno na ko zna koga, ubije mače, jer je bilo u blizini - da, imate problem. Suočite se s tim. Kasnije će biti samo gore.
Evo vam primera...
Bračni par iz kruga dvojke, oboje visoko školovani, uspešni, na položajima, imali su želju da njihovo jedino dete u životu uradi sve što su zacrtali. Između ostalog, i da postane novi Stefan Milenković iako ga violina uopšte nije zanimala. Tako je on išao u osnovnu, nižu muzičku i na treninge borilačkih veština. Onda je upisao gimnaziju, pa srednja muzička, pa treninzi, pa... Naravno, nije mogao da se druži puno, em jer je teško naći nekoga ko je na nivou, em jer nije od svih tih obaveza imao vremena ni za šta. Negde u vreme kada je upisao fakultet se dogodilo...
Sitnica (ili bar tako deluje) koja je bila okidač. Onda su godinama pričali kako je bolešljiv, ide na inhalacije, te ima problema sa umnjacima, te... Prošlo je deset godina pre nego što sam od njega čula da je doživeo nervni slom. I dobio dijagnozu, i da pije šaku lekova dnevno, da bi uopšte mogao da funkcioniše. I, tada mi je rekao da je terapeut u dnevnoj bolnici naglasio njegovim roditeljima da moraju da prestanu sa hiperprotektivnim ponašanjem, ako žele da mu bude išta bolje. Da su bar tada pokušali, možda bi pomoglo. Ali, nisu... čak ni pokušali.
I, da, neko bi verovatno pobegao od kuće, svađao se, bežao kroz prozor, radio ko zna šta na njegovom mestu... Ali, što njemu ne biste rekli da nisu krivi roditelji?
Tu je onda i najdraži primer moje (biološke) majke. O dečku koji je overio. I njegovim jadnim roditeljima, koji su morali da lažu da je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Govna. Eto, to mislim o tim jadnim roditeljima, koji lažu one koji znaju istinu, i svakako ih pljuju iza leđa. Najobičnija govna. Da su rekli, da su pitali, da su probali da pomognu... da su učinili bilo šta, umesto što su krili, lagali i stideli se... možda...
Ne umiru svi narkomani. Izleče se. Nađu posao, vezu, venčaju se, postanu i sami roditelji... Urade sve ono što taj dečko nikada neće, jer je njegovim roditeljima bilo bitnije da narod ne sazna. Bitnije od života rođenog deteta. Stvarno? Kako?
Da sam odrasla sa svojom biološkom majkom... pa, iskreno ne znam šta bi se desilo. Možda ne bih bila živa. Možda bih bila... negde. Možda bih pobegla.
Ja nju ne krivim za svoj život. Ovakav kakav je, meni je najbolji na svetu. Krivim je što svoje probleme ne želi da reši. Što odbija da potraži pomoć. Što drugi ljudi ispaštaju zbog nje.
Ona mene krivi za sve. I "rekao je onaj čovek još pre dvadeset godina da ću dočekati da mi dete presedne". I "narod priča... narod kaže... narod...".
Hvala narodu.
Putuj igumane...
Da, ja mislim da su roditelji krivi. Mnogo. I često. Ali, samo onda kad ne rade ono što treba. Nemajte decu, ako ih zaista od srca ne želite. Poštenije je.
All parents damage their children. It cannot be helped. Youth, like pristine glass, absorbs the prints of its handlers. Some parents smudge, others crack, a few shatter childhoods completely into jagged little pieces, beyond repair. ~ Mitch Albom
[PROČITAJ I KOMENTARIŠI ORIGINALAN TEKST NA SAJTU AUTORA]
Podeli sa drugima:
Tekst preuzet preko RSS sa čime se autor složio kad je prijavio blog.
Za sadržaj teksta ne odgovaramo, odgovoran je autor istog sa gore pomenutog linka.
Strogo je zabranjeno objavljivati tekstove sa blogovnik.com bez dozvole autora teksta ili ako je drugačije označeno na njegovom blogu!
Za sadržaj teksta ne odgovaramo, odgovoran je autor istog sa gore pomenutog linka.
Strogo je zabranjeno objavljivati tekstove sa blogovnik.com bez dozvole autora teksta ili ako je drugačije označeno na njegovom blogu!