Većina ljudi koja će se susresti sa ovim tekstom, ima pojma o značenju hiperteksta. Međutim, postoje i oni koji prvi put razmišljaju o samom izrazu, prethodno ne obraćajući pažnju na prirodu čitanja i funkciju linkova, odnosno veza, sa kojima se susreću pri otvaranju svakog internet pretraživača.

Umberto Eko, u eseju spomenutom u prethodnom postu, kao jednu od osnovnih vrednosti računara i Interneta, vidi upravo u upotrebi hiperteksta. Pri tome, on ne nalazi opravdanje za bojazan da će hipertekst, koji je istovremeno i multimedijalne prirode, onemogućiti dalji napredak i štampanje knjiga. Po njemu, hipertekst je upravo ono što daje nove mogućnost, ono što pruža svojevrsnu novinu u odnosu na priznate i poznate načine čitanja, na koje su se ljudi navikli kroz evoluciju.

Eko hipertekst definiše kao: „višedimenzionalnu mrežu čija se bilo koja tačka ili čvorište potencijalno može povezati sa bilo kojim drugim čvorištem“.

Inače, hipertekstualni model pisanja i čitanja u književnosti bio je moguć i pre upotrebe računara. Sa nelinearnim načinom čitanja sreli smo se i u mnogim delima svetske književnosti koja sežu u dalju prošlost. Zapravo, svaki tekst koji u sebi sadrži različite priče koje se međusobno račvaju ili prepliću, jeste hipertekst. Tako, na primer, možemo da čitamo Bibliju, ili Dekamerona (iz domaće književnosti Pavićev Hazarski rečnik, npr.). Grčki mitovi, takođe funkcionišu po modelu hiperteksta, oseća se povezanost i bliskog između likova i događaja, ma u kojoj priči se nalazili.


U osnovnoj školi čitala sam ediciju nekih ilustrovanih romana, bez izrazite književne vrednosti, čega tada nisam bila svesna, niti mi je bilo važno. Bili su uglavnom avanturističke prirode. Svaki je dozvoljavao čitaocu da kreira put kojim će ići glavni junak, time što su u presudnom momentu za razvoj radnje bile ponuđene mogućnosti u fusnoti. U zavisnosti od toga koju opciju čitalac odabere da sledi, radnja romana se odvijala na taj jedinstven način. Žao mi je, što ne mogu da se setim ni naslova, ni autora. (Molim ako je neko prepoznao o čemu se radi da obavezno ostavi ime pisca ili naslov bilo koje knjige u komentaru; hvala!). U svakom slučaju, ovakav način čitanja prepoznajem kao nelinearan, i identičan čitanju kakav danas koristimo, svakodnevno se susrećući sa raznim tekstovima internet sfere.

by Graham Steel

Sam pojam i viziju upotrebe hipertekstualnog načina čitanja (i pisanja) predstavio je Marshall McLuhan u svom delu Gutenbergova galaksija, šezdesetih godina XX veka. On kaže kako će linearan način razmišljanja, započet izumom štampe, ustupiti mesto jednom novom, globalnijem načinu opažanja i razumevanja putem televizijskih slika i drugih elektronskih izuma.

Ovde bih se osvrnula na još dve značajne postavke ovog kanadskog teoretičara medija i to:

1. da je medij poruka, tačnije da je i sam izbor medija preko koga se nekom upućuje informacija, zapravo veoma važna informacija; te na osnovu toga Umberto Eko razlikuje dve klase građana – jednu čine oni koji samo gledaju televiziju i primaju unapred fabrikovane slike, a drugu čine oni koji poseduju znanje korišćenja kompjutera i sposobnost da selektuju i obrade informacije; 
2. da je razvoj elektronskih medija uveo čovečanstvo u drugu „fazu socijalnog razvoja“ koje se označava kao informatičko društvo, odnosno „elektronsko globalno selo“, u kome je sve svima dostupno, i to sada.

Umrežen u obilju informacija, čovek, ako ih neadekvatno koristi, može da sklizne u negativno dejstvo istih: s jedne strane u apatiju, koja ga pretvara u vegetativno biće, i s druge strane u osobu koja neobuzdano traga za znanjem i informacijama, pri čemu mnoge od njih onesposobljavaju njegovu akciju. Zato je potrebno razvijanje svesti o funkciji nelinearnog čitanja: hipertekst hipnotiše i mami čoveka da mu se pokori u bezočnom praćenju veza ka drugim tekstovima, slikama i drugim multimedijalnim izvorima. S druge strane, upotreba hiperteksta u novoj književnosti je još uvek u fazi eksperimenta, koji je na dobrom putu da stvori novi pristup književno-umetničkom stvaralaštvu.


Slikoviti odnos čoveka i nove tehnologije koja utiče na njegov evolutivni razvoj dat je u sledećem citatu:

„Odnos čoveka i kompjutera nije po svojoj prirodi mnogo različit od odnosa praistorijskog čoveka i njegovog prvog čamca ili upravo pronađenog točka, ali jedina bitna razlika je to da je čovekov odnos prema prethodnim tehnologijama bio parcijalan i povremen dok je sa elektronikom totalan i veže čoveka u svakom momentu bilo gde. Čoveku se sada mozak izvlači iz lobanje, a nervi iz kože. Nova tehnologija stvara novog čoveka.“ (McLuhan)

P.S. O tome koliko je nova tehnologija zarazna, iskusila sam na sopstvenom primeru, a to je osećaj koji se već nekoliko puta pojavio u realnoj situaciji - razočaranost pred nemogućnošću upotrebe opcije „undo“.