Dobra komunikacija je “moneta”  kojom PR može da „plati“ ulazak u redakciju svakog medija

Zanimljivu notornu činjenicu uglavnom previđaju svi: nekoliko dobrih PRova vlasniku medija prave uštedu jednaku bruto plati bar jednog novinara! Jednostavno je, zamislite šta sve stiže u redakciju iz institucija vlasti, kulturnih ustanova,  javnih preduzeća, sportskih kolektiva, privrednih kuća…

To su „tone“ materijala idealnog za novinarske tekstove koje može da, koristeći ih, napiše mnogo manje ljudi nego da PRova nema ili da ne postoji valjana komunikacija sa njima. Bar je takvo iskustvo vlasnika lokalnog medija – u manjim sredinama je to verovatno vidljivije.

(Da pojasnim nešto: ovde zapravo mislim na portparole, a ne na PRove u pravom značenju. No, ti ljudi sami uglavnom više vole da ih nazivam PRovi pa ne vidim zašto ne bih! Razlika jeste velika, ali za potrebe ovog teksta nije od značaja.)

Problem u redakciji nastaje ako nemate „pisca“, novinara koji ume da stvori priču koristeći tako „servirani“ materijal, novinara koji nema profesionalno iskustvo, dobar ljudski odnos sa PRom čiji tekst i druge materijale koristi i mejl, telefon.. No, u krajnjoj liniji, to i čini razliku između medija. Dobri autori, stvaraoci, dobri novinari i urednici u dobro organizovanoj sredini – to je redakcija. Ostalo je ukras, uglavnom, i služi za malo paradiranja pred gostima…

Dobar ljudski odnos između novinara i PRova nije teško izgraditi, a puno znači. Mediji su nezgodna “igračka” – ako se previše zanesete svojom ekonomskom ili političkom snagom, na kraju će već naći način da „uzvrate udarac.“ Primer: kad oglašivaču, koji je po medij finansijski bitan, ali je i „večito beskropulozno gunđalo“, negde nešto pođe naopako, događa se da bude pozvana druga redakcija, čak i konkurentska, da to objavi. Sigurno da je to etički problematično, ali „ko je prvi počeo…?“

Pokušavam da pošteno iznesem „moguće scenarije.“ Čak i ovako zgaženi, jeftini i esnafski ojađeni, mediji nisu tu da na njima demonstrirate svoju snagu. Neka vam za to posluži konkurencija.

Džon Hjuston u filmu „Džungla na asfaltu“ izgovara sjajnu rečenicu: „Većina ljudi ima sreću da nikada ne sazna da je u pravo vreme i na pravom mestu sposobna na sve!“ Ne treba ni medije dovoditi u škripac i dodatno „čepiti“ ako, zapravo, mogu da vam budu dobri saradnici. (Ogoljena kupovina medija nije tema ovog članka, no biće vremena i za to.)

Istina je i da fer odnos novinara/urednika i PRova obično preraste u skoro kolegijalni – PR će u takvim slučajevima „imati medij“ samo zato što je uspeo da „uđe u redakciju.“ Naravno, na uredniku je da odredi granicu kako čitalac ne bi bio na gubitku, a PR na prevelikom dobitku!

Najbolje je, ili je bar takvo iskustvo moje redakcije, kada novinar koji prati određeni sektor shvati da mu je PR neophodan za dobar rad, a PR uvidi koliko prednosti dobija ako korektno sarađuje sa nekom redakcijom.

To zvuči jednostavno, mada je najteže.

Ali u životu, uglavnom, samo teške stvari i valjaju.

No related posts.