Bilo nekada…sada se samo sećalo…No, da krenem od samoga kraja ili makar onoga što je u ovome momentu kraj…a pravi kraj…pa, nikada ne znamo kada će doći niti kakav će biti. I, što je najvažnije, ima li ga?

Naravno da sam skrenula u sasvim krivom pravcu od onoga kojim sam htela ići. Isto mi se dešavalo i tada…onih, davnih dana kada sam veslala. Redovno sam imala problem kako održati pravac, pa sam se vrtela, meškoljila, skretala, ispravljala, krivudala i tako…umesto planiranih 2, prešla i po 2,5 km trke.

To se, naravno, ne bi moglo nikako predstaviti profesionalnim i ozbiljnim bavljenjem sportom. No, trenirala sam, trenirali smo. Bili smo, manje – više, u ono vreme, rekla bih…neuspešni. Šta je ono što nas je držalo da treniramo? Znam šta mene jeste, odlično društvo i najbezbrižniji deo mog života, najviše zezanja, šale i ludovanja.

Neki i dan danas veslaju. Neki su danas mnogo uspešniji nego tada. Tačnije – neki su danas uspešni. Letos me je, neko, tačnije, iz onog vremena (nekih dvadeset godina unazad vreme) moj odličan drugar, zamolio da fotkam regatu koja se održavala na Paliću i za učesnike imala takmičare kako iz naše, tako i iz okolnih zemalja.

Da sam se radovala – jesam. Da sam imala tremu – jesam. Da je on samo za takve prilike nabavio fotoaparat – jeste. A da sam mu zavidela na alatki – vala tek to jesam! No, imala sam priliku makar dva dana uživati u istoj! Ogroman zoom (biće i veći!), kvalitetan objektiv, moje skromno i zamalo pa nikakvo fotografsko umeće i – evo sitnih i veoma suženih rezultata kao posledice svega gore navedenog.

O onome što je bilo nekada…a sada se sećalo, nekom drugom prilikom…koje će biti…no te će prilike biti u kategoriji nedelje smeha, naravno!

Za veći prikaz fotografija, naoružajte se strpljenjem (ima ih mnogo), kliknite na prvu i uživajte ako vam se dopada ono što vidite i ako još niste videli Palić iz ovog ugla…