Pregurah veći deo trudnoće, sve mislim blizu je mada vreme brzo prolazi, tako dok se okrenem doćiće i taj deveti mesec.

Sada sam u sedmom mesecu, stomak je baš porastao, lep je osećaj dok gledate taj jako ispupčen deo svog tela. Apetiti se otvorio, ali do sada sam se ugojila 10kg, po meni nije strašno. Osećam se lepo, mislim o bebcu i stvarima koje su potrebne. Pomislim i o porođaju, uhvati me mala panika, ali kažem sebi najbolje je da sada ne umaram mozak time. Izbegavam da slušam loše priče i time stvaram neku paranoju, naravno ima tu razne literature, internet, ali čitam samo ono što smatram da trebam da znam, od previše informacija zaboli glava.

Bebac skače li skače, ma samo nek je živ i zdrav. Volim kada osetim te pokrete i tada pričam sa njim, verovatno me čuje. 

U svakom slučaju ovo je period kada mnogo više razmišljam o svemu. O njegovom imenu, uređivanja prostora za bebu, pa onda kakva ću majka biti, da li ću se snaći ili ću biti uplašena, a onda kažem sebi ma sve to ide prirodno i biće sve ok.

Od danas krećem na psihofizičke pripreme za trudnice, mislim da će mi to značiti. Naučiću nešto, razonodiću se, jer ponekad je kući dosadno. I što će mi baš značiti vežbe disanja, jer to je i bitno za porodđaj, pošto pokušavam da se oduprem od ideje da uzmem epidural, mada sve žene se danas tako porađaju, što u vreme naših majki nije bilo tako. Imam neku averziju prema  tome , ali nije baš ni da se ne plašim bola. Pokušavam da ojačam svoju psihu, jer ipak sve to ide iz glave, od želje da zatrudnimo pa do porođaja.

Idemo bebac i ja da se pripremamo za vežbice i da nastavimo da uživamo.