Господину Јохану је лоше. Целу ноћ покушава да напише нешто, али му не полази за руком. А тако жели да заврши ово поглавље. Окреће се према својим књигама, мути му се пред очима, и почиње да халуцинира. Одједном, тек тако. Умишља, али то нису обичне халуцинације које немају везе са стварним светом. Не, он замишља људе које познаје. Не чује гласове јер они не причају, они једноставно климају главом. Одобравају. Без икаквог савета, критике или речи подршке. Они само одобравају. Чује неки чудан звук, звук лепљиве и знојаве коже која се савија у врату. Он му смета да разуме оне људе у другом реду који отварају уста и покушавају да кажу нешто.

Јохан је, у ствари, врло чудан. Не воли неке ствари, али то не истиче. Није ни хвалисавац. Не искаче, наизглед је сасвим просечан и обичан човек који се труди да буде праведан. Али, најбитније од свега је то што воли да зна апсолутно све. Тако и сада жели да чује људе из другог реда. Људе који се не истичу. Ипак, и даље се чује онај одвратан звук који је проузрокован савијањем у врату. Излуђује га то.

Соба одједном постаје мала и скучена, нестаје ваздуха. Свећа која обасјава хартију у његовим очима постаје огроман пламен. Труди се да побегне, са друге стране су сви ти људи које је умислио. Или можда и није. Трља очи, они су и даље тамо. Сада су престали да потврдно климају главом. Звук је престао али му се пламен приближава. Јохан види руке људи из другог реда, пружају му руке како би се спасио. Пружа руку али му при сваком кораку према њима фали само мало да неко тај стисак руке прихвати. Први ред, који је донедавно одобравао Јоханове поступке иде уназад и дискретно се одриче овог ствараоца. Једини проблем је у томе што са собом вуку и оне из другог реда, оне са испруженим рукама, оне који критикују и саветују. Тешко дише, мало је времена остало.

Тада схвата и сам, прво мора сам себи да помогне. Прво мора да се концентрише на лица људи из другог реда. Да проба да игнорише оне који беже од њега када му прети пламен.

Посматра други ред. Шокиран је. Ту су му најбољи пријатељи, ту су сви они који су га икада разумели и волели. Први ред нестаје као магла, Јохан хвата руку некога из другог реда.
Полако схвата да је то у ствари први и једини ред.

Светлост се пробија кроз прозор. Смета му то. Обара главу, рукама заклања лице.

Буди се. Поново га је сустигао умор и заспао је за столом. Не допушта себи незадовољство проузроковано лошим сном јер није урадио оно што је намеравао. Безвољно скида восак који је свуда по рукопису и открива да је поглавље завршено. Ништа му није јасно. Пита се да ли је ово уопште и био сан.