I kad bi Bog lično tvitnuo vest da će sutra da oduva Zemlju, to ne bi bilo značajno dok informacija ne stigne do nekog klasičnog medija. Bar ne ovde i bar ne još uvek.

Kažu da je jedina stvar gora od poraza to što ga morate pravdati i objašnjavati. Uz nešto malo mašte ova rečenica je veoma primenljiva na trenutni odnos online zajednice, ma šta to značilo, prema klasičnim medijima. Naime, svako malo na mreži se pojavljuju članci, beleške, tvitovi, statusi i ostali kaktusi u kojima se, skoro po rutinskoj navici, puštaju bocke na račun tih „pokojnika koji odbijaju da legnu u sanduk.“

To samo po sebi nije loše, naprotiv. Kad se čitava jedna ljudska delatnost, posebno novinarstvo na kojem počivaju mnoge društvene vrednosti, hrabri da obuče novo tehnološko odelo neophodno za preživljavanje u ovom promenjenom svetu, to sigurno zaslužuje aplauze.

Na žalost, uz zalivanje virtuelnog cveća po Fejsbuku, držanje lekcije štampi pre svega, najomiljenija je igra u virtuelnom prostoru.

Kako bi izgledao Internet bez klasičnih medija?

Hm.. da probamo ovako: kad bi ovog časa nestali svi linkovi ka tekstovima iz online izdanja klasičnih medija (štampe, televizije, radija), šta bi uopšte od informisanja na Internetu ostalo? Skoro pa ništa!

Čujem li to: Tviter? Da, čak bi bilo i zanimljivih tekstova, ali ne i novinarski pripremljenih. A mi jedni drugima upravo takve stvari najčešće „cvrkućemo“ i dodajemo linkove sa atraktivnom sadržinom. No, ova elitna mreža, što je lako uočljivo, u ovom delu planete se još nije posebno zapatila – naprosto nema na njemu kritične mase za lansiranje neke bitne vesti u centar interesovanja javnosti. Tviter je prinuđen da usporava dok prolazi balkanskom prugom toliko da čak i do klasičnih medija mlitavo dobacuje svoju sadržinu.

Ostale bi vesti na Fejsbuku? Ne, jasno, tamo jedva i da ih ima, tamo su linkovi ka pravim novinarski priređenim vestima koje smo maločas, primera radi, „pogasili.“

Bilo bi vesti na blogovima? Mislim da to niko iole upućen više ne misli. Blogovi i ne služe da budu deo informativne mreže. U svojim vrhuncima oni to jesu, ali je toga toliko malo da na tu priču treba staviti tačku.

Kapital i dalje ide ka klasičnim medijima, a ne web portalima

‘Ajmo dalje. Ovaj tekst je započeo posrednom opaskom da je klasično informisanje u Srbiji „pokojnik koji se opire sahrani.“ Tu stilsku figuru iskoristio sam samo zato što je dugogodišnja praksa da iz online zajednice novinarima i urednicima stižu „uputstva za upotrebu“ klasičnih medija ne bi li preživeli.

Dobro, klasični mediji su u krizi, redakcije u rasulu, skoro svako ko nešto zna je pobegao ili pakuje kofere…ali niko ne beži u online svet. Zašto? U digitalnom prostoru ima novca, ali za veoma mali broj ljudi. Čak i oni ga, uglavnom, „naplaćuju“ u „stvarnom svetu oko nas“, online svet je tu samo da pomogne u stvaranju reputacije. Zarada od informisanja još je „na dugom štapu.“

Govorimo o sadašnjosti, ne o onom što će biti sutra, ako bude. Velike akvizicije se u Srbiji vezuju za klasične medije, ne za online magazine. Oni su prilično svetlosnih godina daleko od toga. Milan Beko je kupio Novosti, ne sajt ovog medija. A stara je istina – prati put novca i pratićeš najvažnije trendove.

Videli smo gde je finansijska snaga u domaćem informisanju, da vidimo sad i ima li promena u percepciji sveukupne medijske scene?

Povratna informacija

Sećate se sigurno sjajnog teksta Zorana Stanojevića Zozija o „krokodilima.“ Naprosto, čovek je otkrio gde u online svetu postoji prostor za zaradu koji niko ne koristi i o tome pisao u Vremenu pod naslovom „Lepa bara nigde krokodila.“. Šta više, time je inicirao i nastanak „krokodila“, grupe web delatnika koja se i dan danas često sastaje.

Bio je to prvenac – ugledni novinar koji je pre svega u klasičnom mediju (RTS) piše digitalnoj sferi šta ona treba da čini ne bi li bila bolja i konkurentnija. Prilična promena, zar ne – „učenik“ je nadmašio „učitelje.“ Proces je nepovratno postao „reverzibilan“…

Za sad toliko, mada ima još primera. Novinarstvo je jedno i nezamenljivo, a znanje o vođenju medija i redakcije vrlo specifično. Ne bih imao hrabrosti da o tome pišem da nisam decenijama baš na tom mestu. Ali, ma koju redakciju vodili kroz sadašnju često jalovu šumu srpskog informisanja, definitivno je stiglo vreme da se te oštre podele zaborave. Ako je do juče i bilo, danas sve manje ima razdvajanja na klasično i online informisanje. Ovde, naravno, ne mislim na novinarske alate, oni su i unutar klasičnih medija često drugačiji.

To srastanje nužno diktira oskudica, racionalizacija i sadašnji trenutak tehnološkog razvoja. Postoji informisanje, sve ostalo su „nosači informativnog sadržaja.“

Za kraj jedna loša informacija: I kad bi Bog lično tvitnuo vest da će sutra da oduva Zemlju, to ne bi bilo značajno dok ta informacija ne stigne do nekog klasičnog medija.

Dobra vest glasi: Bar ne ovde i bar ne još uvek.

No related posts.