O kako mi se samo ponekad gadiš,
Kako si podmukla, poslata iz pakla,
Kako se mojim bolom nasladjuješ,
Sve ti teško prija, sve bi ljudsko smakla.

Mrzim te, a u isto vreme obožavam,
Nemaš dušu dok ti je neko ne podari,
Spalio bih te kada bespomoćno ležiš,
A kada se oglasiš tvoj divan zvuk me ožari.

U sve su uplela svoje male prste.
Ni njih sama ne umeš da krećeš,
Besposobna kurvo sa samo jednim ciljem,
Da me kolješ tiho, da me pustiš nećeš.

Ali ja bez tebe nikako ne umem.
Pre bih život dao nego da te nemam,
Ti si tako ogavno a savršeno biće,
Uz tvoje tužne zvuke želim sne da snevam.

Učini to još jednom, pa posle kofer traži,
Daj mi da te osetim u svakom delu tela,
Tvoj predivan zvuk mi je od života draži,
Prokletinjo, tako ledena a vrela...