Nije Srbiji odavno potrebna novinarska misao, stav, angažman – dovoljna su novinarska leđa, po mogućstvu široka i pogodna za batinanje kao u ovom novom crnom danu naše realnosti

Kazati ono što misliš, a još više napraviti od svojih stavova pismen i smislen tekst koji će se čitati u „javnom glasilu“, dobar je način da čovek neuvijeno saopšti svetu kako vidi i razume nekakav događaj iliti „pojavu“. Ako je autor, pritom, još i novinar, od njega se tako  nešto i očekuje. Da li se većina ili manjina čitalaca slaže sa tim, sasvim je drugo pitanje.

Na nesreću, još efektniji i jasniji način komunikacije jeste prenos poruke pomoću dva junaka i  metalne šipke. Udarati po leđima kolumniste u osvetljenom noćnom autobusu, u subotu uoči blagdana koji je primetime za plasiranje željene vesti, marketinški je vrhunac drevne veštine slanja svilenog gajtana. S obzirom da sam provincijski skrajnut od beogradskih žurnalističkih abrova, ostavljam mesta i za kakva drugačija tumačenja.

Teofil Pančić piše već dugo kolumnu u „Vremenu“, a to je, po definiciji, najbolji način da navučete sebi na vrat neku nevolju – otmicu, bombu na koji metar od kreveta ili dve šipke po leđima. Ovo poslednje, čitamo, primenjeno je na Pančiću kojeg  je težih posledica verovatno spasila samo gorostasna fizička građa koja će, ovde uopšte nisam lažno duhovit, možda postati uskoro bitan pasus u CV-ju svakog ko pretenduje da se bavi političkim novinarstvom.

Kolumnistu „Vremena“ sporadično čitam od kako sam batalio kupovinu magazina, a i dnevne štampe po kioscima. No, budući da novinarsku lektiru biram po tome kako neko piše, kolko je autentičan i svoj, rado bih pročitao svaki link koji bi mi neko „nabacio“ na društvenim mrežama, a koji vodi do online verzije njegovih kolumni.

Nema u Srbiji više mnogo, nema čak ni malo novinara koji imaju „mozak sa jajima“ da, u kontinuitetu, napišu štogod takvo, pa da tekst uredniku stave na sto. Nije Srbiji odavno potrebna novinarska misao, stav,društveni  angažman – dovoljna su novinarska leđa, po mogućstvu široka i pogodna za batinanje kao u ovom novom crnom danu naše žurnalistike.

A sve i da nikad ništa nisam imao prilike da pročitam od Pančićevih tekstova, u čemu bi bila razlika? Da li se novinaru šalju „metalne poruke“ samo kad njegovi tekstovi nisu po nečijoj volji ili je naprosto zgodno tu i tamo podsetiti nekog junaka ovog posranog posla gde mu je mesto – na urgentnom odeljenju, naravno.

Čitam, evo, i reagovanja strukovnih organizacija. Da se istraži, nađe, privede pravdi taj dvojac sa šipkama, a bogme da se ide i dalje, pa ako sve navedeno omane, ministar policije da se prozove. Kod nas se sve nevolje rešavaju kao da ljudi igraju „ne ljuti se čoveče“. Imaš jasna pravila, zna se kad je šta na redu i u čijoj je ruci kockica. Nema veze što potom sledi „la cup de grass“ u vidu konstatacije da nikad ni jedan slučaj napada na novinare nije rešen. A ako repriziramo sve viđeno, onda hoće? Ja to drugačije ne umem da razumem.

Budite bar malo originalniji, nije sve u prepisivanju starih zaključaka. A što, na primer, ne bi dva dana nestala sva štampa sa kioska, umukao svaki radio i ostala bez slike svaka televizija? Nije li možda to bolja ideja od prozivanja ovog ili onog ministra kao da je njihovim dolaskom počeo sav kijamet u Srbiji. Kad oboli čitav društveni organizam, uzalud je tu presađivanje jednog organa.

I još nešto -  ne razumem zašto u nas uopšte neko napada novinare? To vam je kao da starcu pretite da će ostariti ako ne radi po vašem!

Ovde lokalci nestaju iz sata u sat, tope se tiraži velikih novina, novinari ostaju bez posla, a ne mali broj njih i bez ručka, društveno su marginalizovani kao klošari pod pariskim mostovima, a neki magloviti lovatori upravljaju medijima…sve se ruši i raspada tako da će od sveg novinarstva uskoro ostati samo modni časopisi.

A do tad, dakle, važi samo ova „zapovest“ – šipkom na one koji (još) nisu priznali poraz.

I ne nameravaju.

Ilustracija preuzeta odavde.

No related posts.