Често се поставља питање: каква је будућност књижевности у ери технолошки развијене цивилизације. Умберто Еко је у једном свом есеју на ту тему, Од Интернета до Гутенберга, из далеке 1996. дао одговор на то питање и закључио:

„Књиге ће остати незаменљиве не само у књижевности, већ и у свим другим наменама где је неопходно пажљиво читање, читање које се не своди на пуки пријем информација, већ подразумева и одговарајуће промишљање и рефлексију“.

Он свој текст почиње подсећањем на Платона и цитатом из његовог Федра о томе како Хермес, коме се према легенди приписује изум вештине писања, своје откриће приказује фараону Тамусу, хвалећи га као нову технику која ће људима омогућити да запамте ствари које би иначе неминовно заборавили. Фараон, међутим, не дели његово одушевљење и подсећа га да је памћење „велики дар човеков који одржавамо живим тако што га непрекидно увежбавамо“ . Писање, као спољашњи механизам, ће, по фараоном мишљењу, људе усмерити у супротном правцу од оног који је до тада био једини прихватљив, при чему они неће користити своје унутрашње настојање и вежбати памћење, већ ће се препустити моћи новог изума.

„Може се слободно рећи да фараоново размишљање изражава наш исконски страх да ће једно ново технолошко достигнуће уништити или искоренити нешто што сматрамо драгоценим и корисним, нешто што за нас представља вредност по себи, и то вредност која је по својој природи дубоко духовна“ .

by Brenda Starr

Овај страх постоји и данас и односи се на смену књиге и компјутера, односно штампе и Интернета. Питање колико су основане овакве сумње је и даље отворено, али и тешко прихватљиво.

Недавно је проглашена добитница америчке Национална награда за есејистику. Реч је о Пети Смит, која је на церемонији доделе награде, између осталог, опоменула издаваче да „не дозволе новој технологији да „убије“ традиционалну књигу“.

Можда грешим, али мени се чини наивним овакво размишљање и уопште сумња да се тако нешто може десити. А с времена на време, јављају се заштитници писане речи, са мишљу да ће Интернет онемогућити или угушити издавачку делатност. Лаковерни (и наивни) могу помислити да се то и дешава, да је на помолу неки „дигитални фаренхајт 451“. Међутим, тако нешто се може десити (и дешава се) нпр. са дневном штампом, па и енциклопедијским издањима или лексиконима и речницима. Са књижевношћу, с друге стране, ствари стоје другачије. Нема потребе дизати буку и борити се против нечега што не представља опасност.

Овде би требало променити приступ, а не борити се за превласт. Јер и штампане и дигиталне књиге егзистирају у својим оквирима, са предностима и манама...