…ili jedno totalno zbrčkano razmišljanje…

…čisto onako, razmišljam…poučeni nekim ranijim iskustvom, koristimo li ga u pravom smeru ili dozvoljavamo sebi da ponavljamo iste ili slične greške? U stvari…imamo li ikakvo iskustvo? Postoji neko neobično verovanje da si zelen dok si mlad. Pod tim zelen, misli se neiskusan, neupućen, neobavešten, svaki izrečeni savet smatra se pametovanjem…Da…balavica zelena, dobila ja to, nego šta…samo zato što sam pokušavala pošteno odraditi svoj posao. Varijanta „Ti…balavice jedna…juče si došla u ovu firmu i sad misliš da sve znaš…!!!“. Pa dobro, ne znam sve. No, veruju li oni uopšte da nisam ni mislila da znam sve, nego sam naprosto želela razmišljati. Zamislite tog čuda…raditi i pri tom još razmišljati!!! Pa nije li to prosipanje pameti?! Pa naravno…Lepo je stara škola učila…obaveze su ti to i to i ništa sem toga ne treba da primećuješ. Ti odradiš taj deo, to daš onom, onaj odradi svoj deo, da trećem i tako do vrha hijerarhijske lestvice, gde se pri tom…na tom dugom putu, izgube oni na dnu lestvice.

No, nisam želela dati akcenat na nesrećnu atmosferu u poslovnim ambijentima. Nego, imala sam ja to neko, jel…nazovi životno iskustvo. No, opet, rekli bi neki, odakle joj životno iskustvo, balavica jedna, nema još ni pola veka (i šta je više sa tim balcima?!!ima li neko maramicu?!)? Ipak, po nekom mom skromnom mišljenju, ako smem reći, osećam kao da sam ipak nešto iskusila.

Prvo sam bila deo jedne porodice, onda sam stvorila svoju porodicu, onda sam mislila da sam tu porodicu izgubila, dok nisam shvatila da su deca moja porodica. Potom je našu malu porodicu uveličao jedan mangup i učinio je kompletnom. Sada…kao i sve porodice, imamo svojih lepih i manje lepih dana. Manje lepih ne zato što tako želimo, nego zato što život neminovno nudi i one malo trnovitije puteve.

Mislim da je uspeh jedne porodice upravo u tome. Kada naidju ti…trnovitiji putevi, da ostanu zajedno na njima. Da zajedno koračaju i zajedno prebole rane koje oni nanesu. Lako je koračati kroz aleje cveća sa pogledom na idealan zalazak sunca, udisati prijatne mirise okolnih šuma…Ali, kada nas obavije gust dim nevolja, briga i problema…pravi je uspeh zajedno razgrnuti ga i otrgnuti se iz njegovog zagušujućeg daha.

Za sada, koračamo uspešno. Koračamo zajedno. To je moj spas, to je naša sreća. Teško je kada čovek nema sa kime da podeli misli koje ga tište, osećaje koje izazivaju bol u grudima. Još je teže kada nemamo kome pokloniti ljubav i pažnju. No, ponekada, nesvesno povredjumo one koje volimo. Ponekada je to istina koja traži da izadje na slobodu a možda bi je bilo bolje sačuvati u srcu. Ponekada je to neki ishitreni postupak, neodmerena reakcija. Lepota voljenja je u tome da oprašta takve momente, briše ih iz svog sećanja i ustupa mesto nekih vedrijim iskrama.

Grešim. Moje me je skromno iskustvo mnogo toga naučilo. Promenilo me je. U stvari, da li je? Ili me je promenila činjenica da mogu da računam na svoju porodicu, da imam podršku i razumevanje? Možda mi je samo trebalo rame na koje se mogu osloniti. A je li moje rame dovoljno jako da pruži oslonac u onim lošim trenucima bola i tuge, razočarenja i neshvatanja? Ili je samo podstrekač dublje boli? Nesvesno, no ipak…učinkovito? Možda je istini koja boli ipak mesto u srcu, pa čak i po cenu toga da ga malko zagrebe.

Nije ništa strašno, nije ništa velike pažnje vredno. To je jedna sitnica. Sitnica koja je deo drugih sitnica koje život znače. I od tih sitnica ponekada uspešno sagradimo problem za koji smo svesni da nikada nije trebao da se vine u visine, da mu mi, svojim reakcijama, nismo dali podstreka.

Ne treba hraniti loše osećaje, treba ih eliminisati. Mislila sam da sam tu školu savladala, no, očito, još me čeka dug put. Svako iskustvo, pa i ono najružnije, korisno je na svoj način. Korisno – ako iz njega izvučemo ono nešto, što je njegova srž, ono nešto – što je ostavilo traga na nama. Korisno – ako shvatimo gde smo pogrešili ili priznamo sebi da nismo pogrešili. Korisno je ako pomogne da u budućnosti ne ponavljamo greške i ako od nas načini bolje ljude, ma kako teško bilo.

Ja sam sretna žena. Sretna zbog šansi koje mi život iznova pruža a mislila sam da ću ostatak provesti životareći. Sretna, jer je odneo tugu iz mog života i zamenio je srećom. Ne onom…nasmejanom vrstom sreće. Nego sreće u srcu i onda kada je tuga u očima.

Šta sam u stvari želela reći? Ne znam, brdo mi je nekih zbrkanih emocija u duši. Osećam neku nepravdu koja mi je poznata a možda ipak – umislila sam. Biće da je to. Nije teško napraviti problem, teže je napraviti da ga nema. Mogu li ja to? Naravno da mogu. Pitanje je – želim li? Jedan deo mene govori da ne želim, jer ponos se budi u meni. Drugi deo govori – a šta je to ponos i čemu on služi? Jede li se, pije li se, uzima li se kao droga koja uništava duh i telo? I onda se budim i shvatam – služi kao oružje protiv sreće, strpljenja, poštovanja i ljubavi. Podmuklo se uvlači i hara našim životima sve dok, ne napravi štetu koja poruši sve, kao kulu od karata.

Ponos…zlo seme kojega se treba otresti, zlo u čoveku koje ga udalji od sebe samog i drugih ljudi. Zlo, koje ne želim da gajim u sebi. Odričem ga se, ne treba mi. Želim mir. Želim sačuvati sreću. Nemam ni jedan dobar razlog da ga gajim i samim time…i neću.

P.S: nije da me zaista nešto jako muči…samo, osećala sam neko sitno peckanje u stomaku na ovu temu, sitnog crva koji je radio u meni…pa sam ga pustila na slobodu. Ipak – o ovim momentima treba razmišljati, treba naučiti odvagati u životu šta je ono što vredi a šta je ono što ne. Šta je ono što je vredno sitnog žrtvovanja…