Отерати лудило и бес што даље. Мало је оних који умеју да се ослоне на сопствену интуицију и у потпуности јој верују. Јер сумња увек погађа дубину негативним алузијама. Несигурност је трн у оку сваког појединца, и благодет свих владара.

Како учинити дан лепшим? Како завући се у љуштуру непрегледне битности и открити освежавајућу лакоћу постојања, приближити се суштини и ослободити се намета савремености?

Побећи од речи, од значења каква им приписује садашњица, теретна свакодневица. Пронаћи искру једног новог поретка (заправо старог колико и човек) који може и треба да буде основа свакодневне перцепције.

Заборавити информацију. Утонути у другу димензију речи. Читати поезију. Ући у суштину стихова наспрам тишине - тишине која не охрабрује, која не смирује, која долази од занемелости пред оним што се дешава. Тишине која гуши јер настаје као резултат горчине.

Читајући стихове, они у нама говоре: одјек њиховог значења делује лековито. Открива се пут који одувек постоји у паралелном микрокосмосу, само је сакривен површним тумачењима. Човеку је потребан неки нови приступ: употреба речи на један други начин. Не скениран, него прочитан текст.

Песма није захтевна, за њу није потребно много времена, али је неопходна посвећеност у тих пар тренутака. Она је својом формом прилагођена брзини и несталности свакодневице. Ако је добра, кроз њу откривамо истине које се крију у подсвести, и то нам далекосежно може испунити живот и очекивања. Поезију, заборављену у површности, можемо посматрати као уточиште од онога што прогања и скраћује време.

Постоје песме којима се враћамо. Из године у годину, сваки пут када се надвије немушто ништавило, стихови у свом ритму испливавају и чине да се онај део личности који гази путем бесмисла - пробуди.

Ознаком Уточиште биће обележена поезија којој се враћам и желим да је имам на једном месту.