Predugo sam stajala na promaji, skoro uzivajuci u vetrovima koji su me sibali.
Bolela je glava, zujalo u usima, teralo suze na oci, stajala sam, uporno, stajala…
Onda su se vrata, treskom zatvorila. I dalje sam stajala.
Postajalo je vrelo, pakleno vruce, znoj se slivao, upadao mi u oci, lepio kosu, valjala sam se u njemu i cekala. Kao verno pseto ispred vrata da se opet otvore, da me gazda opet pusti unutra…iza ledja mi je bila nepodnosljiva sloboda, nisam znala sta sa njom…
Opet je pocelo da duva, neki severac, otvorio je vrata, krenula sam nogom unutra, ali vetar je imao drugi plan, ponovo mi je zalupio vrata, polomio nogu i opet sam ostala ispred, lizuci svoju ranu, sama, na ponovo ukazanoj slobodi…
Moram da idem.