-

2. Levijatan i njegova omladina (još jedan osvrt na neke proteste, knjigovodstveno shvatanje revolucije, Učitelja Neznalicu i njegove goste, itd.)

 -

“Ne morate biti zainteresovani za civilizaciju; civilizacija je zainteresovana za vas. Ne morate biti zainteresovani za razvoj; razvoj je zainteresovan za vas.” — Anhilaal, Nekoliko misli o jogi, 2010.

 -

IZBOR TEKSTOVA

 -

1. Zašto Anhilaal (2010)

2. Nekoliko misli o jogi, povodom peticije u korist jogina iz Haridvara (2010)

3. Golamar: Nepostojanje je preduslov našeg postojanja (2011)

4. O muzici i umetnosti: Rabi Šergil (2010)

5. Manifest protiv rada i karijere br. 2 (2006)

6. Najava turneje Anhilaal i Džona Zerzana po Indiji, 07–23. februara 2012.

 -

 -

Muzička podrška: Rabbi Shergill (član mreže Anhilaal), “Bulla Ki Jaana Maen Kaun/ Bula, ko sam ja?“

 -

Preveo i priredio: AG, januar 2012. Svi tekstovi su slobodni. Uvodni tekst sam preveo ranije i prosledio ga u jednom od žurnala iz 2011. Oni koji se sećaju toga, možda će odmah primetiti promenu naziva, iz AL- hilaal u AN-hilaal. Reč je o nijansi, značenje je isto, a objašnjenje sledi u prvom tekstu iz ove serije.

 -

* * *

 -

“U središtu reči hilaal nalazi se infinitiv: hilaanaa. U mnogim južnoazijskim jezicima to znači pokrenuti, prodrmati nešto. Taj izraz počiva na verovanju naroda Santali, iz istočne Indije. Rano izjutra, pre polaska na posao na poljima nekog bogatog seljaka ili velikog zemljoposednika, on ili ona prodrmaju nožnim palcem handi (haandi, ćup). Ako se handi ne pomeri, ne pomera se ni Santali. Sve dok u handiju ima pirinča, Santali neće ići na posao. Tako je i sa nama…” — Anhilaal, Uvodni tekst, 2010.

 -

“… Skitnice i nomadi Isušujuće Praznine suvereno vladaju, ispražnjujući svaki konkretan sadržaj na ovoj planeti… Sveprisutno osećanje ništavila pokretalo je generacije Majki Terezi i Če Gevara da daju svoj doprinos. Time što su obnavljali izgubljeni legitimitet radnih hijerarhija, doprineli su da one ostanu neokrznute. Pokretao ih je gnev protiv njih, a završavali su kao noseći stubovi sistema. Jezgro radne hijerarhije je ostalo netaknuto…”  — Nekoliko misli o jogi, 2010.

 -

“X. Da li ste se ikada upitali zašto naš svakodnevni život podseća na razblaženi fašizam? Ili, zašto fašizam, kao ideologija koja prezire slabe i žudi za herojstvom, tako često izgleda kao koncentrat našeg svakodnevnog života?

 -

XV. Ukidanje rada znači da smo beskompromisno protiv svih radnih piramida, u svim njihovim izdanjima. Starih kmetovskih, novih nadničarsko-ropskih, malih i velikih, snažnih i slabih, belih-crnih-smeđih-žutih, antiekoloških i ‘ekološki odgovornih’.

 -

XVI. Sa ukidanjem rada, Vreme će opet postati naš prijatelj. Prijatelj, ne kao merna jedinica već kao široko prostranstvo otvoreno za naš procvat.”  — Manifest protiv rada i karijere br. 2, 2006.

 -

-

“… Zalažemo se za samoodređenje u svim ljudskim aktivnostima, što nije moguće bez ukidanja našeg postojanja kao najamnih radnika ili posluge. Zalažemo se za autonomne, nehijerarhijske i neprinudne zajednice. Odatle naš naziv: Koalicija protiv rada, predstavljanja i civilizacije za južnu Aziju, Anhilaal.” — Uvodni tekst, 2010.

 -

“Umetnost je, tako osećam, suštinski neprimerena kao sredstvo preživljavanja. To sam iskusio iz prve ruke. Trebalo bi da zavisimo od prirode i da imamo jednak pristup njenim plodovima. Samo tada bi umetnost mogla zaista biti svoja, umesto da bude sredstvo za izražavanje ove ili one neuroze jednog poremećenog društva.” — Rabi Šergil, 2010.

 -

* * *

 -

Neka se sve nastavi bliskim glasovima iz daleka. Možda će prijati još nekome, ne samo bata Neši i meni, koji smo se ove tekstove već pomalo prodiskutovali. Iako nam pogled neće pasti u neku prijatniju ljudsku stvarnost, pašće među ljude koji tamo gde žive pokušavaju da promene nešto u svojim životima, bez toliko oklevanja i “realpolitičkog” takta za poboljšavanje nečega što ne bi ni trebalo da postoji – ovog društva, kao takvog, nezavisno od stanja njegovih institucija – kao što je u zapadnijim bastionima Isušujuće Praznine postalo uobičajeno.

 -

Ono što je važno jeste nova orijentacija; da se život više ne traći na popravljanje nepopravljivog. Pojedinačni izražajni i intelektualni dometi su od sekundarnog značaja. Uopšte ne treba oklevati sa artikulisanjem ličnih uvida i iskustava, na ma koji način, kada se ta orijentacija jednom usvoji (pod uslovom da idete makar malo dalje od pukog izražavanja ili simboličnog protesta). Koliko možemo pogrešiti – u stilu, izrazu, nijansi, čak i u dubini – kada jednom izađemo iz lavirinta? Svaki korak, čak i pogrešan, samo nas nosi dalje. Pravo kući, ka zajednici i autonomiji, pa kako nam bude. Ali, kada svu svoju energiju, pamet i maštu izvučemo iz realpolitičke klopke – iz stalnog, zatupljujućeg bavljenja nečim lošim, da bi se iz njega iscedila neka kap “manjeg zla”, umesto da se odmah bacimo na stvaranje novog života – to oslobođenje utire put i trenucima čiste lucidnosti.

 -

Primera za delovanje tog moćnog psihološkog mehanizma ovde ima na pretek. Sve je izraženo vrlo jednostavno i direktno; sve odiše i istinskom ljudskom brigom, ne za neke apstraktne “ljude”, “klase” ili sudbinu “sveta”, već za one s kojima stvarno živimo i do kojih nam je stalo, za bližnje, posebno za decu. Onima koji dubinu brkaju sa opskurnim i ispraznim akademskim žargonom, sve na prvi pogled može izgledati čak previše jednostavno. Ali, iz teksta u tekst, u lakim, gracioznim troskocima, zajedno sa Anhilaalom stižemo do nečega što je za profesionalne mislioce i kompulzivne aktiviste danas nedostižno: do otvaranja potpuno drugačije, a opet sasvim pojmljive ljudske perspektive. To bi i trebalo da bude glavni cilj kritičke misli. To sigurno nisu nadmudrivanje, stilske vežbe na parteru, novi amandmani za krpljenje starog ili redovno “izveštavanje o trenutnom stanju našeg otuđenja” (Debor), što je već duže vreme jedina zanimacija te, u isti mah, skamenjene i gnjecave civilizovane misli (ovde, ali i tamo, u možda najstarijoj civilizaciji na svetu, u silovitom sudaru sa ovom novom, tehničkom).

 -

O Anhillal ne znam mnogo. Povezali smo se prošle jeseni i odmah, da izvinete na izrazu, bacili na posao – oni pripremaju treću Zerzanovu po Indiji, drugu u njihovoj organizaciji, u poslednjih 4 godine, koju će pratiti serija bukleta, gde sam uskočio i ja, s tekstovima ili formatima koji im nisu bili dostupni – tako da nije bilo prilike za detaljnije upoznavanje sa samom grupom, njenim nastankom, članovima, unutrašnjim razlikama. Doduše, razmenili smo sijaset misli, ali uvek o konkretnim pitanjima, bez uobičajenog “upoznavanja”. Možda smo se i zato tako dobro razumeli i stigli da odmah nešto uradimo. Znam samo da je reč o ljudima koji deluju na prilično širokom potezu, od Pakistana i zapadne Indije, do Kalkute na istoku, i od Kašmira i Delhija na severu, do Nagpura i Bombaja na jugu. Neki članovi trenutno žive u Evropi, ali vrlo aktivno učestvuju u debatama i radu indijsko-pakistanske mreže.

 -

Poslali su mi još tekstova, ali za sada ide šest. Što se tiče turneje, malopre se u stvari nisam dobro izrazio: turneja nije Zerzanova, nego zajednička i usmerena je na određena pitanja, a ne na promociju bilo koje ličnosti. To se dobro vidi u najavljenom Programu, koji je ovde takođe preveden.

 -

Sajt Anhilaal je u pripremi, nešto od tekstova je ubačeno doslovno pre neki dan, ali sve to bi tek trebalo da poprimi pravi oblik.

 -

 -

Možda je vreme da se neka slična Koalicija napravi i ovde. Možda to ne bi bilo samo pametno, nego bi nam i prijalo, bilo uzbudljivo i podsticajno, više nego protesti i platforme onih koji traže svoje mesto u društvu i zameraju ovome što ne prepoznaje njihov potencijal kao budućih eksperata ili kulturnih radnika. Na prošlogodišnjem protestu srednjoškolaca i studenata u Beogradu, “Omladina uzvraća udarac” (4. april), ta omladina je uveravala “društvo” u svoju lojalnost, kako ona ne beži od posla i da je spremna za rintanje po firmama, samo ako joj se ukaže prilika (“poručuju nam da smo neradnici…”, žale se oni u svom proglasu). Korupcija i tajkunizacija su navedeni kao glavne prepreke za njihovu normalnu integraciju. U Zagrebu, tog istog proleća, na Anarhističkom sajmu knjiga, mladi anarhosindikalisti su razvili barjak: “Želimo raditi i svojim radom upravljati!”. Srećom, ostali prisutni su ih uglavnom gledali u čudu. Jesenas, na okupiranom Filozofskom, ovde u Beogradu – i opet, slično studentskom protestu u Zagrebu, koji je počeo još 2008. i imao mnogo osetnije posledice – prevagu glatko odnosi ista lojalistička, konformistička orijentacija.

 -

Parole su bile preteće i žestoke; sve je pucalo od pozivanja na 1968. – iako studenti, makar u Francuskoj, tada nisu tražili ništa od ovog društva, osim da nestane – a padala su i poređenja sa Pariskom Komunom. Navodim to zbog ogromnog raskoraka između tog revolucionarnog garda, punog buke i besa – i konkretnih zahteva i ukupnog ponašanja. Naime, zahtevi su jasno govorili da se studenti preporučuju kao budući šrafovi, poluge i pendreci sistema, uz apel upućen odgovarajućim instancama vlasti da tu činjenicu konačno uvaže, na praktičan i zakonski regulisan način.

 -

Cela argumentacija, u oba protesta (“besplatno obrazovanje”), svodila se na apel za drugačijom raspodelom poreskih prihoda. [Videti izlaganja Igora Štiksa, Jelene Veljić i ostalih gostiju CZKD i Učitelja Neznalice, za vreme protesta u Beogradu, koja verno predstavljaju tu "budžetsku" ili knjigovodstvenu argumentaciju.] Podrazumeva se da biznis teče – da svi mi i dalje radimo – i da država ima odakle da ubira porez i raspolaže njime. Posredno, bila je to apoteoza distributivnih mehanizama socijalističke države, iz ugla grupe koja se baškari u višim sferama podele rada ili se tome nada, ali – tipično i tako beslovesno – uz zadržavanje živahne kapitalističke cirkulacije (beneficije za mene i moju grupu, nije važno odakle i kako stiže ta stvar zvana “novac”, koja ostaje alfa i omega ljudskog sveta).

 -

To su uslovi u kojima bi svi mi trebalo da nastavimo da radimo, pod stalnim, “motivišućim” pritiskom ekonomske ucene, sa sadašnjim studentima kao budućim menadžerima, profesorima, tehničarima, političarima, aktivistima i zabavljačima. Rečju, kapoima.

 -

“IV. Prvi robovi su voleli slobodu i mrzeli rad. Morali su ih loviti i vezivati lancima za njihovo radno mesto. Danas sami idemo na posao i trpimo packe sopstvene savesti, ako ga ne obavljamo dobro.” (Manifest protiv rada i karijere br. 2, 2006)

 -

“Stavljeni pred izbor između ljubavi i automata za uklanjanje smeća, mladi ljudi svih zemalja doneli su odluku i izabrali automate za uklanjanje smeća.” (Ivan Čeglov, Pravila novog urbanizma, Letristička internacionala br. 3, 1953)

 -

Ljudi, mladi ljudi, sami se bacaju pod točkove Mašine i traže još. I to ne samo za sebe, nego i za druge, čak i za one kojima integracija u masovno društvo baš i nije san snova. Ali, na taj način, s takvim protestima i očekivanjima, svima se nameće ista sudbina.

 -

Bilo bi lepo kada bi tom džinovskom traćenju života došao kraj, makar među nekima od nas. Ako još uvek vredi preuzeti sve rizike, onda ih vredi preuzeti zbog nečeg novog, a ne zbog večitog krpljenja starog. To je čak i jedino logično, da navedem i taj razlog, najnevažniji od svih.

 -

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

 -

a.

 -

-