dakle, eto mene, eto vas, rat turcima! dobro, necemo turcima, ali nekom tiraninu koji nas dugo muci moze, jel’ da? sta sam radila prethodnih nekoliko meseci? da vidimo: izgubila bebu u petom mesecu trudnoce saznavsi to na sledeci nacin: jel’ vi osecate da se beba mrda? ovo uopste nije zivo; provela nekoliko najgorih sati u jednoj od onih ustanova- klanica koje sebe punim pravom nazivaju klinikama; odlucila da ustanem i nastavim dalje; napisala dipmloski; prijavila diplomski; odgovarala na pitanja: sta si cekala do sad? sto nisi dosla ranije? i slicno; na recenicu: sva si mi studiozna i ko zna kako si uopste polozila ove ispite dobila blagi nervni slom (i pored bromazepama koji sam specijalno za tu priliku popila) i rekla led – ledenim tonom: vi sa mnom ne mozete tako da razgovarate. ja ovde mozda jesam student, ali sam takodje i vrlo ozbiljna osoba. za pocetak pocnite da mi persirate ( kao u filmu, skole mi, ma ceo zivot mastam da dovoljno odrastem da skupim petlju da tako nesto uradim ); dalje, nekoliko puta pozelela da bacim bombu u dom zdravlja jer sa mnom razgovaraju kao da sam ovca koju moraju da pricuvaju nekom iz susednog sela, islim alo! moj trudbeni muz placa djavo i po za moje zdravstveno osiguranje, ima bre da mi das uput i da me pitas dal’ mozda hocu sa masnicom odozgo, ali to je vec izvakana tema. i tako… nek’ propadne nije steta!